Ekser

14.04.

23:28h

Danas sam dobio još jedno, bog zna koje po redu, ping-pong rješenje kojim Viši sud odbacuje predlog SDT da se Uboviću produži pritvor iz kojeg je izašao u decembru i to po tačkama 1 i 4 člana 175 ZKP-a, koje, da čudo bude veće, a nezakonitost frapantnija, nijesu egzistirale u rješenju temeljom kojeg je čamio u Spužu.

I to uz rečenicu koju čekam tačno danas, dvije godine, kada je Lazoviću na pravosnažno rješenje dodata tačka 4.

Rečenica koju je napisao Viši sud, vrlo je ljekovita, čime je apsurd još veći.

Zašto apsurd?

Po redovnom toku stvari i kongentnim normama ZKP-a , sud je samo napisao podrazumjevajuću pravnu normalnost.

Koja je od te podrazumjevanosti ovdje postala batina za utamničenje sto godina vrlo odredjenih ljudi. Ciljano odredjenih ljudi, da budem jasniji. Pogadjate na koga mislim.

Na Lazovića i Mijajlovića.

Sud kaže ono što ja već predosadno ponavljam.

Ali je toliko ljekovito, da mi nije žao što vam dosadjujem.

Mnogi ćute.

Dakle, tamo stoji "...što bi značilo da Apelacioni sud može kod produženja i da odredi pritvor po novom osnovu, a to se ne može" (parafraza).

Čuvam to rješenje kao suvo zlato.

Samo da ne čuju pravnici iz okruženja. Jer će misliti da neko zbija šalu sa notornim procesnim istinama.

Drugo je pitanje - otkud upornost SDT-a da Ubovića koji je shodno zakonitom rješenju i otpalim pravnim osnovom za pritvor odavno na slobodi, vrate u zatvor po rješenju koje bi bilo skandalozno nezakonito.

Šta je motiv?

Šta vam god padne na pamet, a kapirate u čemu je procesni štos, u pravu ste.

To se zove lov na čovjeka vanzakonitim sredstvima. I to Viši sud ponavlja na pravno sofisticirani način.

Jednoga dana znaće se i zašto se to radi. Jedan dan dođe i za deset, pedeset godina.

Nekada i sjutra.

Evidentno je da je Apelacioni sud neke razmazio, neke ojadio. Sve prođe. Pa i tačka 4.

Samo će kod nekih ako budu mogli da to u sebi prerade - ostati pitanje. Vrlo lično.

Šta mi je to sve trebalo.

Moja glupost, a bilo ih je, bila je dio opšte, ali je patnja zbog nje bila samo moja. I ljudi koji su me voljeli. Znači, opet moja. Jer patnja mojih prijatelja, uvećavala je moju.

Nije loše da neki imaju sličan pristup.

Pod uslovom da ne misle da i sada pravim glupost.

Makar je pravim za svoj račun. Ne praveći ćef megatrendovcima i inim poluintelektima.

P.S: Možda pomogne ova priča.

Bila je 1984. godina i bio je kolegijum u sudu u Ulcinju, na kojem je bio prisutan i tadašnji predsjednik okružnog suda u Podgorici, Radojko Đuričanin. Pitao je redom sudije, koliko ko ima nenapisanih odluka.

Svi sve napisali.

Ja kažem da imam 8 nenapisanih.

On kaže - ako ih za 20 dana ne napišeš, bićeš razriješen.

Napuštajući kolegijum usred njegovog trajanja, rekao sam - nikad ih napisati neću, a vi ostvarite naum.

Izašao sam vani.

Na ručku u Valdanosu nakon toga, Đuričanin je tražio da sjednem pored njega. Rekao mi je - ljutiša, bio sam grub, reagovao si impulsivno, ajde, uradi to.

Da mi nijeste zaprijetili, ja bih se zastidio.

Ne trpim utjerivanje straha, ni prijetnje, odgovorio sam.

Talentovan si, uradi to. Poslušaj me.

Napisao sam ih u najkraćem roku.

 NARAVOUČENIJE

U kojoj mjeri čovjek odlučuje gdje će objesiti kaput, ako ga u hodniku, na zidu, već čeka zakucani ekser?

Tako je i sa tačkama kod određivanja pritvora. Jedno je kad nema zakucanog eksera.

A poznaje se, kada je na zidu zakucan, pa nemaš izbora.

Tvoje je da biraš, a moje je da ti kažem.