Ima nešto bizarno u priči o rehabilitaciji četnika, podizanju spomenika Pavlu Đurišiću koji se šetka po bogomoljama, u celoj toj ujdurmi koja traje već decenijama. Većini ljudi u Srbiji i diljem Srpskog sveta danas je nemoguće dokazati da su četnici Draže Mihailovića bili saradnici okupatora, kolaboranti, kvislinzi i zločinci. Uprkos tome što se radi o elementarnim činjenicama koje se mogu lako utvrditi prostim uvidom u četnička dokumenta iz Drugog svetskog rata. Ili uvidom u nemačka dokumenta u kojima na primer, ubrajaju četnike u svoje regularne snage.
Ili jednostavnim iščitavanjem jezivog spiska žrtava četničkog pokolja iz februara 1943. godine u opštini Pljevlja, gde se ređaju imena 1.370 žrtava, od kojih su prvih 13-oro bebe rođene iste, 1943. godine, pa zatim narednih 16 beba rođenih prethodne 1942. godine, pa onda 39-oro dečice rođene 1941. godine i tako redom, do kraja jezivog spiska od kog se muti pred očima, zastaje dah a utroba se podiže. Neshvatljivo i monstruozno.
<h2>Masovna podrška masovnim zločinima</h2>
Svakome ko je iole dobronameran dovoljno je da ovlaš zaviri u par istorijskih dokumenata i da mu jednom zasvagda bude jasno ko su četnici. I da je smešno i sramno čak i pomišljati na nekakvu rehabilitaciju, a nekmoli sprovoditi je u delo. Pa u čemu je onda problem? Zašto je tako teško objasniti elementarne činjenice? Zato što je objašnjavati da su četnici zločinci isto što i objašnjavati da je trava zelena, a nebo plavo. Naizgled ništa lakše od toga. Problem je u tome što to treba objasniti daltonistima.
Publika kojoj se obraćamo nije sačinjena od ljudi koji imaju nekakvu humanističku lestvicu etičkih vrednosti koje se drže. Naprotiv. Mi se obraćamo saučesnicima u zločinu. U zločinu koji je po mnogo čemu nalik upravo na zločin Draže Mihailovića. Građani Srbije su krajem osamdesetih i početkom devedesetih zdušno stali na stranu ideologije krvi i tla čiji je zagovornik bio Slobodan Milošević, uz veliku pomoć dobrog dela tzv. opozicije. Mržnja prema drugim narodima postala je sastavni deo pogleda na svet, opšteprihvaćena činjenica u koju se ne sumnja, osim ako niste izdajnik ili strani plaćenik, autošovinista, slučajni Srbin, dakle - neprijatelj srpstva.
Masovni zločini koji su usledili, uključujući otvaranje stotina logora po Bosni, uništavanje Vukovara, četvorogodišnje granatiranje i snajperisanje Sarajeva, masovna silovanja, genocid u Srebrenici... imali su podršku građana Srbije. Većina je podržavala zločine u skladu sa svojim mogućnostima, neko ličnim učešćem, neko otvorenom podrškom, glasanjem za Miloševića ili Šešelja, ili u najgorem slučaju ćutanjem. Ali bez masovne podrške masovni zločini nikada ne bi bili izvršeni. Sećate li se kako su se obični, fini, pristojni ljudi odjednom pretvorili u ljudoždere žedne muslimanske, hrvatske, albanske krvi? Ili ste i vi bili jedan od njih? Ako ste rođeni kasnije, pitajte roditelje. Nije to bilo tako davno, setiće se. Ili sebe ili svojih prijatelja, komšija, rođaka, kolega sa posla.
<h2>Isto klanje, drugo pakovanje</h2>
Kada se artistička ratna akcija završila, kada su mrtvi strpani u hladnjače i masovne grobnice, nastupila je grobna tišina. Ćutanje se nastavlja, samo drugim sredstvima. Ćutanje kao saučesništvo u zločinu i u njegovom prikrivanju, poricanju i zaboravu. Hiljade činjenica koje su izašle na videlo nisu skoro ništa promenile u svesti srpskog naroda. Čak ni snimak iz Srebrenice na kome se jasno vide Škorpioni kako ubijaju golobrade dečake nije pomogao. Posle kratkotrajnog šoka sve se vratilo u morbidnu normalu. U tavorenje i ništavilo malograđanina običnog.
Ispostavilo se da su činjenice jedino što građani Srbije ne žele da znaju. Činjenice su opscene, skaredne, subverzivne; činjenice podrivaju našu borbenu gotovost; činjenice ugrožavaju naš društveni poredak; činjenice nam rade o glavi; činjenice su vekovni neprijatelji srpskog naroda. I to činjenice koje se odnose na neposrednu prošlost, koje se svi sećamo. Kako onda utvrditi činjenice o istorijskim događajima koji su se odvijali pre osamdeset i kusur godina? Pogotovo što su činjenice iz oba perioda naše neslavne i sramne istorije istog krvavog sastava. I što ih svi zapravo znaju, samo se ne usuđuju da to priznaju, čak ni samima sebi. Jer nije lako pogledati u ogledalo i ugledati zver.
Niko neće biti iznenađen kad sazna da su sva imena sa pomenutog spiska žrtava u opštini Pljevlja – bošnjačka. I da taj spisak podseća na jedan drugi spisak, nastao pola veka kasnije, u Srebrenici. Kao što veli instrukcija Draže Mihailovića, Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću 20. decembra 1941. godine u kojoj se navode ciljevi četničkog pokreta: "Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije - Crne Gore - Bosne i Hercegovine - Srema - Banata i Bačke." Ili "Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata." Ili: "Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa."
Ili: "U krajevima očišćenim od narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne nacionalne ispravne i poštene porodice)" – neobično podseća na popularnu teoriju humanog preseljenja Dobrice Ćosića i na ubilačku praksu etničkog čišćenja koju su sprovodili JNA, paravojne formacije, Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine tokom ratova devedesetih. Isto klanje, drugo pakovanje.
<h2>Pripadnici istog pogleda na svet</h2>
Nije moguće dokazati da su četnici zločinci upravo zato što svi znaju da su zločinci. Ili u najgorem slučaju to slute i doživljavaju četnike kao svoje. Kao pripadnike istog pogleda na svet. Koji su bili dovoljno hrabri da okrvave ruke, a ne da samo navijaju iz prikrajka. Ili bar istovremeno i znaju i ne znaju, kao što kaže profesor Stenli Koen za stanje poricanja. Da nisu činili zločine, četnike niko ne bi rehabilitovao niti bi ih smatrao bliskim. Upravo su klanje i saradnja sa nacistima ono što četnike kvalifikuje za miljenike srpske javnosti. Jer srpsku javnost čine ljudi koji su saučesnici u zločinima devedesetih. I njihovi dobrovoljni naslednici, oni koji se ponose svojim precima i njihovim nedelima.
Jedini problem je što to ne može otvoreno da se kaže. Nije više 1991. godina kad se pevalo u horu "Ko je drugi, ja sam prvi, da pijemo turske krvi". A retki su oni koji su osvestili svoje potajne žudnje, pa priznali sebi i celom svetu "Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma", kao što je to učinio dr Miloš Perović na samrtničkoj postelji, sagledavši jasno i surovo realno svoju prošlost u trenucima lucidnosti, dok mu se smrt približavala.
Zato danas priča o mogućoj povezanosti Aleksandra Vučića sa Sarajevo safarijem nije tema. Nikom ne pada na pamet da ga ruši na tome, čak se takozvana opoziciona javnost pomalo i ljuti što neki zlobnici željni senzacija navode vodu na tu krvavu vodenicu. A u toj priči uopšte nije važno da li je Vučić u ruci držao pušku ili kišobran ili stativ kamere. Zapravo, njegov posao nije ni bio da nosi pušku.
<h2>Nepodobne činjenice</h2>
Udruženi zločinački poduhvat je ozbiljna stvar, tu postoji jasna podela posla. Ne mogu svi da budu izvođači zločinačkih radova, neko mora da se bavi i drugim segmentima projekta kao što su: ideološka priprema za zločin, medijsko pravdanje ubica, politička podrška snajperistima koji ubijaju decu, ratno huškanje, bodrenje div-junaka da istraju u pravednoj borbi protiv žena, dece i staraca. Činjenica je da je Vučić bio deo tog zločinačkog poduhvata od početka, i pre nego što je ušao u Srpsku radikalnu stranku, nebitno je koja su mu konkretno bila zaduženja u okviru tog projekta.
Međutim, ta činjenica slabo koga interesuje u Srbiji. Učešće u zločinačkom poduhvatu koji je pobio preko 130 hiljada ljudi, raselio milione, uništio nebrojene živote i razorio celu jednu zemlju – nije razlog za obaranje sa vlasti. Ta činjenica gotovo nikog ne interesuje, upravo zato što većina ima razumevanja za Memorandum-dum politiku koja je devedesetih sprovođena ognjem i mačem, tenkom i haubicom. Kao što ni činjenice o četničkim zločinima i kvislinškim aktivnostima malo koga zanimaju, jer su i one deo istog projekta, samo u njegovoj prethodnoj fazi, koja je nastavljena devedesetih godina, čim su se za to stvorili uslovi.
Svo to zlo koje je naša politička i nacionalna zajednica počinila – naprosto nije predmet interesovanja iste te zajednice. Kao da se ništa naročito nije dogodilo, ni četrdesetih, ni devedesetih godina prošlog stoleća. I ta ravnodušnost govori sve o suštini našeg društva, o onome što ga utemeljuje i određuje, o našem kolektivnom preobražaju u naciju saučesnika.

Portal ETV

original

viewImage

baseImage

610x380

500x500

400x240

400x203

1250x600

1084x550

thumbnail

Nacija saučesnika

Do juče je režim Aleksandra Vučića delovao stameno i neurušivo. Vladao je neprikosnoveno 12 godina, podmjarmio je bezbednosne službe, medije, pravosuđe, policiju, institucije (bez većeg otpora), uspostavio kontrolu nad izbornim procesom koji se pretvorio u farsu. Diljem čitave zemlje organizovao je gustu mrežu odanih kabadahija koji su držali sve pod kontrolom. Marginalizovao je opoziciju, suzio prostor za građanski bunt, te uspostavio autokratiju, praveći rusku guberniju na Balkanu, i to novcem koji pristiže uglavnom zahvaljujući lažnim evropskim integracijama.
Ucene, podmićivanje, pritisci, progoni, difamacije, targetiranje, kapilarni glasovi, neregularni izbori, kupovina birača i lojalnosti, vojske botova, mediji za specijalne operacije i ispiranje mozga – to su bila sredstva kojima je Vučić održavao sopstvenu vlast. Bilo je mnogo protesta i demonstracija protiv naprednjačkog režima u proteklom periodu, ali nijedan nije uspeo da okrnji Vučićevu moć, čak ni masovni bunt građana nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju.
<h2>Studenti traže pravdu</h2>
A onda je 1. novembra prošle godine pala nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, usmrtila petnaestoro ljudi i osakatila još dvoje. Posle te tragedije izazvane režimskim javašlukom, korupcijom, nebrigom, nesposobnošću, nestručnošću i pohlepom – ništa više nije isto. Protesti su odmah započeli, opozicione blokade nadležnih institucija, studenti su se sve masovnije uključivali, da bi nakon napada na studente došlo do sveopšte pobune omladine koja je izazvala talas protesta širom Srbije.
Studentski pokret je razbudio uspavanu zemlju, pokrenuo masovnu pobunu protiv režima i probudio nadu da su promene ipak moguće. Studenti su Vučića učinili nebitnim, s njim niti razgovaraju, niti pregovaraju, iz jednostavnog razloga što predsednik nije nadležan za njihove zahteve. Studenti traže pravdu, traže da budu uhapšeni i procesuirani svi odgovorni za ubistvo na Železničkoj stanici, traže objavljivanje celokupne dokumentacije o rekonstrukciji – a za to su nadležne neke druge ustanove, a ne kabinet predsednika Republike. Ukratko, studenti traže da pravna država funkcioniše, a Vučić je davitelj i uništitelj te iste pravne države, tako da se našao u nemogućoj, bezizlaznoj poziciji.
Fakulteti su u blokadi već mesecima, nema nastave, nema ispita dok se zahtevi ne ispune, mnoge srednje škole su u štrajku, prosvetni radnici štrajkuju, advokati su obustavili rad prvo jednu sedmicu, a potom mesec dana. Uz studente su stali i poljoprivrednici koji traktorima dolaze na proteste, univerzitetski profesori, kulturnjaci, umetnici, brojne javne ličnosti iz zemlje i sveta, uključujući Madonu. Svakog dana održavaju se blokade, protesti, demonstracije, teško je steći potpuni uvid u sve akcije, jer se događa previše stvari. Do sada su protesti održani u više od dve stotine mesta u Srbiji, a pridružila se i dijaspora, tako da studentski pokret dobija podršku diljem planete.
<h2>Velika katarza</h2>
Studentska pobuna suzbila je strah, razvejala apatiju, rasturila beznađe u građanstvu, te zadobila aktivnu podršku najširih slojeva stanovništva. Kako ta podrška izgleda moglo se videti tokom marša koji su preduzeli studenti, pešačeći od Beograda do Novog Sada da bi uzeli učešća u akciji blokiranja tri mosta. Na tom putu, u svakom mestu između ova dva grada, studente su dočekivali masovno okupljeni meštani, sa brdom spremljene hrane i ostalih potrepština.
Grlili su ih, klanjali im se, čestitali, svuda je bilo mnogo suza, od radosti i ganuća, od velikog duševnog olakšanja koje je neko najzad doneo posle toliko godina mentalnog i psihičkog nasilja kojem su svi bili izloženi od naprednjačkog režima i njegovih kerbera. U toku je velika katarza koja je zahvatila stotine hiljada građana koji su napokon počeli da naziru oslobođenje od vladavine kriminalaca, ratnih zločinaca i razbojnika maskiranih u političare. Kada su blokade okončane, taksisti su se organizovali i prevezli studente iz Novog Sada nazad u Beograd. Samo što se na poziv odazvalo mnogo više vozača, pa je preko 700 vozila formiralo kilometarsku kolonu, a uz taksiste su bili i vozači kojima to nije profesija.
Protesti se održavaju u velikim i malim gradovima, varošima, selima, gradskim i prigradskim naseljima, po beogradskim opštinama, svuda se ljudi masovno okupljaju da bi podržali studente i rekli Vučiću: Dosta je bilo tvog zuluma. Protesti su masovni čak i u onim mestima gde Srpska napredna stranka osvaja apsolutnu većinu na izborima, na primer u Pećincima. Tamo se okupila gomila ljudi, a tu SNS dobija 85 posto glasova. Kruni se biračko telo vladajuće stranke preko noći, sve je manje onih koji se plaše predsednika i njegovih kriminalaca.
<h2>Opštenarodna pobuna</h2>
Studentski protest je polako prerastao u opštenarodnu pobunu. I nema naznaka da će se smiriti, naprotiv, bunt samo raste iz dana u dan, postaje brojniji, širi i snažniji, ne vidi mu se kraj. Ali se zato nazire kraj naprednjačkog režima Aleksandra Vučića. Konkretna posledica dosadašnjih protesta je ostavka premijera Miloša Vučevića i pad Vlade Srbije. Dobro, premijer je nebitan lik, Vučić je žrtvovao par piona kako bi sačuvao sebe, kako bi kupio malo vremena, jer je potpuno izgubljen, zbunjen, nesnađen u novoj situaciji i prosto ne zna šta da preduzme.
Svaki pokušaj režima da odgovori na proteste, da smiri građanski i studentski bunt bio je promašen, glup, kontraproduktivan, čist autogol. Počevši od prvog dana, kad je Vučić masno lagao kako nadstrešnica uopšte nije renovirana, preko organizovanja batinaša da demoliraju Gradsku kuću u Novom Sadu i za to optuže opoziciju (po modelu paljenja Rajhstaga), pa sve do predsednikovog opravdavanja gaženja demonstranata kolima, što je direktno podstrekivanje na izvršenje krivičnog dela.
Potpuna nesposobnost režima da smisli adekvatan ili bar efikasan, ili koliko-toliko suvisao odgovor na sveopšti bunt najočiglednije pokazuje koliko je zapravo lažna priča o njegovoj snazi i moći, te razotkriva njegovu pravu prirodu. Vučić i naprednjaci su naprosto precenjeni, u javnosti je formirana potpuno pogrešna slika.
<h2>Napredni kretenizam</h2>
Nije Vučić potčinio Srbiju zato što poseduje neke vanredne političke sposobnosti, već zato što je društvo slabo, nemoćno da se odupre, ogrezlo u autoritarnu kulturu, satrto sopstvenim ideološkim zabludama, snovima o teritorijalnim proširenjima koji su se završili ratnim zločinima, genocidom i potpunom katastrofom, moralnom, političkom, društvenom. Takođe, srpsko društvo je potpuno nespremno i nesposobno da se suoči sa zločinačkim nasleđem, sa sopstvenim demonima, da objasni sebi kako i zašto je potonulo u krv i zlo. Nije teško takvom društvu nabaciti am i jahati ga do iznemoglosti.
Studentski i građanski protesti ogolili su i predsednika Srbije i njegov režim i njegovu partiju, valjda najbrojniju u Evropi. Realno, Vučić nije – da se pristojno izrazim – naročito visprena osoba, a okružio se totalnim bezveznjacima, glupanima, pohlepnim bašibozukom, društvenim talogom, lopovima, razbojnicima i kriminalcima. Kako takva ekipa da smisli bilo šta? Pogledajmo samo njihove pokušaje da uguše protest.
Treba zaista biti težak kreten pa poslati stranačke funkcionere, predsednike opština, činovnike javnih preduzeća da tuku studente i građane na blokadama. Treba biti još veći kreten pa crtati crvenu pesnicu sa ispruženim srednjim prstom kao odgovor na simbol protesta – krvavu šaku, nastao iz poruke režimu „Ruke su vam krvave“. A treba biti arhikreten pa taj falusni simbol, krvavi srednji prst, namalati na džinovski transparent, okačiti ga na nadvožnjak i postaviti partijske kadrove da budu falusobranitelji. Takvi su dometi naprednjačke pameti, dotle dobacuju, za nešto pametnije i visprenije naprosto nisu sposobni, to je njihova mera.
<h2>Kraj priče</h2>
Vučić je gotov, samo mu niko to još nije javio. Istrošio se, istekao mu je rok trajanja, nema više čime da manipuliše, nije mu preostao nijedan trik u rukavu kojim bi mogao da zavara građane. Nije više u stanju čak ni da napravi pošten kontramiting, pokušao je u Jagodini, pa je to prošlo jadno. Istog dana okupilo se na protestima bar 10-15 puta više protivnika režima, i to bez organizovanog prevoza autobusima, dnevnica, sendviča, ucena, pretnji otkazima. Pritom, i među tim prikupljenim nesrećnicima bilo je onih koji misle da je naprednjački režim odgovoran za pad nadstrešnice i ubijanje nedužnih ljudi, što su i govorili u kameru.
Uzaludna je Vučiću i turneja po Srbiji, na svakom koraku pokazuje bahatost, sociopatsko odsustvo empatije, sklonost nasilništvu prema slabima, nesposobnost da razgovara s ljudima, a njegove rođene pristalice prozivaju i njega i njegove najbliže saradnike, jasno im stavljajući do znanja da su korumpirani lopovi i osione velmože.
Gotovo, fajront, kraj priče, nema više. Kako i kad će Vučić formalno pasti sa vlasti tehničko je pitanje, legitimitet je odavno izgubio, ako ga je ikada i imao, a građani iz dana u dan jasno pokazuju da ga više ne žele, da mu je došao vakat da se čisti. I da iz kabineta na Andrićevom vencu pređe u neki manje udoban smeštaj, na primer u Centralni zatvor ili Zabelu, ako pre toga ne uspe da se evakuiše u neku zemlju sklonu davanju utočišta autokratama i tiranima, na primer u Rusiju. A građanima Srbije ostaje da se duboko zamisle kako je uopšte moguće da ih svako malo zajašu razbojničke družine, tirani, masovne ubice i autokrate. I da saniraju štetu koju su sopstvenim rukama napravili u poslednjih četrdeset godina.

Zašto je Vučić gotov

Ujdurma oko podizanja spomenika četničkom koljaču Pavlu Đurišiću je gadluk tako orijaških dimenzija da čoveku lako mogu da promaknu sitnice. Međutim, kao što kaže izreka – đavo je u detaljima. I to bukvalno.
U govoru održanom ispred crkve u Zaostru mitropolit Metodije je svašta nadrobio, nalupetao se kao što ima običaj, a u toj papazjaniji od blasfemičnih reči našao se i sledeći neprobavljivi odlomak: “Najveća tragedija i polom ovog naroda jeste što se ubijala duša ovoga naroda cijelih 80 godina, a evo ne prestaju ni danas sa svojim mentorima da uništavaju sve ono što je sveto i čestito u ovome narodu, sve ono što je temelj ovoga naroda - tradicija, vjerovanje, istorija - oni koji ubijaju dušu ovoga naroda, a to je najveći genocid, jer po onim rečima Gospodnjim kad kaže u Jevanđelju, hrabreći svoje učenike, on im veli: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo.... vojvodi Pavlu i Dragoljubu su ubili tijelo, ali nisu ubili dušu... no bojte se onoga koji može i ima vlast i dušu pogubiti u pakao ognjeni i pakao vječni”.
<h2>Četnici i ustaše, braća po kami</h2>
Kako je Metodije nevešto sročio ovu svoju govoranciju, ispada da je Isus Hrist rekao kako su Pavlu Đurišiću i Draži Mihailoviću ubili telo, ali im nisu ubili dušu, a jevanđelisti su sve to lepo zabeležili. Nije baš zgodno umetati komentare usred citata, ali kad neko poveruje da je uhvatio Boga za bradu, onda je logično da pomisli i kako ume da drži besedu. No dobro, to je sporedno, glavno je da mitropolit Metodije propoveda kako su komunisti počinili genocid nad Srbima tako što su im ubili dušu, pa sve to potkrepljuje citatom iz Novog zaveta.
Nije to Metodiju prvi put da optuži komuniste za masovne pokolje nad Srbima, samo je ranije bio još inventivniji u paranoičnom izmaštavanju stvarnosti koja postoji samo u njegovoj zabludeloj glavi. Pre par meseci mitropolit je ovako zborio: “Od kraja Drugog svjetskog rata ovim prostorima caruje titoističko-ustaška koalicija koja gazi i ubija, i najveći genocid vrši nad srpskim narodom”.
Istorijske činjenice vele da je genocid nad Srbima počinjen u NDH, a da su partizani pod vođstvom Josipa Broza Tita uništili tu kvislinšku tvorevinu i stali u kraj ustašama. A dotične ustaše i Metodijevi voljeni četnici su zajedno služili okupatoru, borili se protiv antifašista i klali koga stignu. Tako da mitropolitove reči nemaju ama baš nikakvog smisla, to što on i gomila drugih ljubitelja četničkih pokolja žele da je prošlost drugačija, pa misle da pukim ponavljanjem laži, gluposti, falsifikata i besmislica mogu da promene istoriju – to je njihov problem. A naš problem je što takvi bizarni zločinoljupci dospevaju na vodeća mesta crkvene hijerarhije, umesto da budu izbačeni iz crkve zbog otvorenog služenja đavolu.
<h2>Svađa sa faktima</h2>
Antikomunizam je opaka boljka, pogotovo kad se udruži sa istorijskim revizionizmom i obožavanjem kvislinga i ostalih domaćih izdajnika. Razumljivo je da neko mrzi komuniste, da ima drugačije ideološke preferencije, ali mu to ne daje za pravo da izmišlja i laže kako mu padne na pamet. Činjenice su, na mitropolitovu žalost, neumoljive i nemaju nimalo razumevanja za njegove četničke tlapnje. Naime, demografski podaci pokazuju da se u vreme tog mitropolitovog fiktivnog titoističko-ustaškog genocida nad Srbima događala vrlo čudna stvar. Tokom čitavog socijalističkog perioda broj stanovnika Srbije je konstantno rastao, iz godine u godine, o čemu svedoče svi popisi od 1948. do 1991. godine. U toku te 43 godine, broj Srba se sa 4.823.730 povećao na 6.446.595.
Nakon tog perioda u kojem su Srbi toliko stradali pod zlim komunistima da im se rapidno povećao broj, životni standard i svi ostali pokazatelji dobrog i pristojnog života, najzad su na vlast došli crkveni velikodostojnici, nacionalisti, antikomunisti i razni ljubitelji četnika. Tokom njihove vladavine broj Srba je konstantno opadao, natalitet je u totalnom minusu, razlika između mortaliteta i nataliteta iznosi 35.000 na godišnjem nivou. Tome treba dodati još pedesetak hiljada ljudi koji svake godine napuste Srbiju, odlazeći ogromnom većinom u zapadne države koje Metodije smatra osovinom zla.
<h2>Masovna bežanija iz pravoslavnog raja</h2>
Srbi masovno beže, glavom bez obzira, iz te divne pravoslavne zemlje u kojoj caruje duhovnost metodijevskog tipa. Koliko do juče, ogromna većina mladih je želela da napusti Srbiju. Prema istraživanjima Krovne organizacije mladih od prošle godine, 49 odsto mladih namerava da se odseli iz zemlje, a 31 odsto ne isključuje mogućnost da nastavi život van granica Srbije. Kao glavne razloge bežanije iz pravoslavnog raja mladi su naveli viši životni standard (33,4 odsto), dostojanstveniji život (31,8 odsto) i bolje javne usluge (14,1 odsto).
Takođe, mladi su rekli da u inostranstvu ima više slobode, te da je van naše države bolje okruženje za zasnivanje porodice. Ubiše se patrijarh Porfirije i njegovi lakeji od govorancija o porodičnim vrednostima, ali mladi nisu slepi i ne daju se zavarati, njima je jasno da su to samo prazne reči, te da je razbojnički režim kojem crkva služi usmeren i protiv porodice i protiv pojedinca.
Takvo raspoloženje je dominiralo među mladim ljudima sve do pada nadstrešnice u Novom Sadu. Nakon toga su usledili masovni protesti predvođeni pobunjenim studentima, pa se ispostavilo da bežanje iz zemlje nije slobodan izbor akademske omladine. Oni bi radije da ostanu u svojoj zemlji, pod uslovom da ta zemlja postane mesto pogodno za normalan život. Dakle, ukoliko se uspostavi vladavina prava, poštovanje zakona, normalno funkcionisanje institucija, poštovanje dostojanstva ličnosti i slične vrednosti, listom uvezene sa onog zlog Zapada – mladi će radije ostati da žive i rade u Srbiji. Zanimljivo je da na toj listi željenih vrednosti koje bi trebalo da dominiraju u srpskom društvu nema ama baš ničeg od onog što Metodije smatra tradicijom, verovanjima, običajima, nacionalnim identitetom. Sve su to mladim ljudima okovi oko vrata i mozga.
<h2>Spomenik u duši</h2>
A kako je crkva reagovala na ovaj vapaj mladih za pravdom i istinom, za poštovanjem ličnosti, za utvrđivanjem odgovornosti kriminalaca, za obračunom sa razbojnicima, dakle – za hrišćanskim vrednostima? Patrijarh je sve vreme relativizovao stvari, pozivao na tobožnje pomirenje žrtve i nasilnika, u suštini – na pokornost zlikovačkom režimu mojem služi. Potom je Porfirije otišao na kanabe kod masovnog ubice Vladimira Putina, i tamo ponovio naprednjačke, informerovske laži o “obojenoj revoluciji”, sipajući optužbe na račun studenata.
Toliko o tome koliko crkva zaista brine o svom narodu. Reklo bi se da crkveni jerarsi u taj narod ubrajaju samo glasače SNS-a, radikala, socijalista i sličnih zlikovaca, potom pristalice četnika i drugih koljača, obožavaoce Putina i ostalih diktatora i ukoljica, dočim ljude koji drže do elementarnih etičkih vrednosti tretiraju kao izdajnike i izrode. To logički proizlazi iz sledeće Metodijeve konstatacije izrečene tokom iste besede, kako je “cjelokupni srpski narod... u svojoj duši i srcu davno podigao spomenik ovom velikom vojvodi”. Dakle, ko u duši nema spomenik ubici Pavlu Đurišiću, saradniku nacističkog okupatora kojem je Hitler dodelio odlikovanje, taj ne pripada srpskom narodu.
Ko je ovlastio mitropolita da govori u ime nekoliko miliona Srba? Otkud mu vlast da određuje ko pripada narodu, a ko ne? Odakle uopšte dolazi sumanuta ideja da se celokupan jedan narod klanja koljaču žena i dece, i da mu podiže virtuelni spomenik u sopstvenoj psihi? Toliko mitropolit voli taj svoj narod da bi mu rado podmetnuo sopstvenu naklonost prema najgorim zlikovcima i ukoljicama koji su hodali zemljom. Zaista, pored ovakvih duhovnika Srbima neprijatelji uopšte nisu potrebni.
<h2>Nezgodne činjenice</h2>
Što se tiče Metodijeve suludice kako komunisti već 80 godina ubijaju dušu srpskog naroda, te kako je to najveći genocid, to je takva budalaština da nije vredno ni komentara. Ovakve bljuvotine su primerenije kakvom pijanom propalitetu koji loče pivo ispred lokalne prodavnice nego crkvenom velikodostojniku, da ih ne izriče mitropolit SPC-a, na takve reči niko ne bi obraćao pažnju. Laži je najlakše pobiti elementarnim činjenicama, pa nije zgoreg navesti neke od njih.
Pre dolaska komunista na vlast polovina stanovništva Jugoslavije bila je nepismena, a nepismenost je bila najrasprostranjenija među ženama, čak dve trećina žena nije umelo da čita i piše. Taj broj je do 1961. opao na manje od 20 posto. U Jugoslaviji je 1945. bilo samo tri univerziteta i dve visoke škole. Trideset godina kasnije bilo ih je 158. Po broju studenata SFRJ je bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i SSSR-a. Između 1945. i 1960. broj visokoobrazovanih porastao je deset puta, na 500.000 ljudi. Zabeležen je podatak da je šezdesetih godina 381 državni muzej posetilo osam miliona Jugoslovena, a oko 4,3 miliona gledalaca je išlo u pozorište.
Uostalom, dovoljno je uporediti današnje tiraže knjiga sa tiražima u socijalizmu, to prosto ne može da se poredi. Zbirke poezije štampane su u nadrealnih 10.000 primeraka, na primer “Gospodin Kogito” Zbignjeva Herberta. Klasici objavljivani u čuvenoj Radovoj bliblioteci “Reč i misao” imali su tiraž od 20.000 primeraka. U jugoslovenskoj štampi iz šezdesetih godina može se pronaći podatak da čitanje knjiga spada u najomiljenije načine provođenja slobodnog vremena. Mada je sasvim moguće da mitropolit pismenost, čitanje, knjige, obrazovanje, kulturu, razvoj intelektualnih sposobnosti – drži za delatnosti pogubne po dušu, jer je mnogo lakše vladati zatucanim dušama koje tavore u mraku, neznanju i sirotinji.
<h2>Laža i otac laži</h2>
Dakle, po mitropolitu Metodiju srpska duša je bila izložena uništenju i genocidu u vreme kad su se Srbi opismenjavali i prosvećivali, kad su živeli u miru sa drugim narodima, kad su napredovali i u materijalnom i u kulturnom smislu, u vreme kad su vladali solidarnost, bratstvo i empatija. A onda su povratili dušu, opravoslavili se, vratili crkvi i srušili Vukovar do temelja, držali Sarajevo u opsadi četiri godine, proterali milione ljudi iz njihovih kuća, te kuće i stanove opljačkali i oteli od vlasnika, organizovali masovna silovanja, streljali u Srebrenici i na Korićanskim stijenama, trpali civile u hladnjače, kopali masovne grobnice, raskopavali primarne i pravili sekundarne i tercijarne grobnice po kojima su razasuli delove tela onih koje su pobili, e da bi zametnuli trag svom zločinstvu, rušili gradove, spaljivali sela, otvarali konc-logore i počinili još hiljade nepočinstava.
Čudno neko poimanje duše i onog šta je za nju pogubno. Ono što propoveda nesrećni mitropolit nema veze sa hrišćanstvom, ni sa pravoslavnim, niti sa bilo kojim drugim, to je neko zločinačko krivoslavlje. Upravo su njegove propovedi i dela dušegubni. Slaviti ratne zločince, podizati spomenike masovnim ubicama, stavljati idola u obliku spomenika Đurišiću u sakralni prostor – to su teške blasfemije pogubne po duše vernika, ali i svih ostalih ljudi, bez obzira na njihova lična uverenja. Pravoslavnim vokabularom rečeno, ono što čini Metodije, kao i mnogi drugi klerici, proglašavajući radikalno zlo za vrhunsko dobro – zove se sablazan. A kako reče Evagrije Pontski: “Ko sablažnjava svetovnjake, neće ostati bez kazne”.
Mada je najbolji komentar na mitropolitove reči i nedela izrekao sam Isus Hrist pre skoro dva milenijuma: “Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži”.

Zločinačko krivoslavlje

U davna, pradavna vremena, početkom devedesetih godina prošlog vijeka, pojavio se na književnoj sceni pjesnik Dragan Jovanović Danilov. Objavio je nekoliko knjiga poezije i odmah postao miljenik kritičara i književne čaršije. Proglašen je za vodećeg poetu, pjesničkog genija, čudo od talenta koje se rijetko javlja i u većim kulturama. Hvalili su ga neumjereno, svi redom, bilo je među odadžijama i ozbiljnih ljudi poput Miodraga Pavlovića ili Ivana V. Lalića. Danilovljev magnum opus bila je pjesnička trilogija “Kuća Bahove muzike”, obimna zbirka sa podnaslovom “tiha knjiga o beskraju”.
Da, sada to zvuči komično, ali u ono doba nisi smio da posumnjaš u Danilovljevu genijalnost, niti da promucaš kako njegovi stihovi zvuče pomalo kičasto i besmisleno, odmah bi te književni znalci i autoriteti proglasili za neuku neznalicu koja o poeziji nema blage veze. Kad se malo stišala halabuka oko živog klasika, pesnik, prozaista, esejista, prevodilac Predrag Čudić je objavio jednu od najbriljantnijih knjiga eseja u istoriji srpske književnosti pod rableovsko-vinaverovskim naslovom “Vejači ovejane suštine”. U toj urnebesno duhovitoj knjizi našao se i esej “D. J. Danilov – davitelj njim samim”, obimna studija na preko 120 stranica u kojoj je Čudić detaljno analizirao “Kuću Bahove muzike”, maltene stih po stih, i ubjedljivo dokazao da tu poezije nema, već da je riječ o “nekoliko stotina stranica glumljenog buncanja”.
<h3>Nerazumljivo buncanje višeg stepena</h3>
Evo samo malog inserta iz ovog vatrometa pameti, znanja i duha. Čudić pomno analizira jedan od najurnebesnijih primjera, dovodeći ga u vezu sa uputstvom za upotrebu pjesama koje Danilov navodi na početku knjige, po Kitsu: “uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vrijeme, prema potrebi, i puštati da se rastvore u umu”. A onda slijedi ubistven citat i komentar: “kako da se rastvore u umu Danilovljevi stihovi kao: ‘Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast...’ Ako i sam um već nije uveliko rastvoren ozleđivanjem, jakim ozleđivanjem što pjesnički subjekt nije više narandžast, možete pustiti da se ti stihovi rastvaraju koliko hoćete, nikad nećete razumjeti da li je pjesnik ozlijeđen što je bio narandžast pa više nije ili što nije za stepen više narandžast, tj. narandžastiji?!”
U istoj knjizi Čudić je pisao i o „provincijalnoj, palanačkoj zabludi da je poezija lov u magli, jezik zaumni, automatski tekst“, te o popularnom uvjerenju da je poezija „nerazumljivo buncanje višeg stepena“, što je okuražilo bezbrojne netalente da se upuste u drljanje vajnih stihova po papiru i ekranu. “Poezija po našem opštenarodnom shvatanju nije ništa drugo nego zaumni govor, nešto kao muzička improvizacija ad hoc, govor zagonetan i neobavezan, malo kom shvatljiv, govor koji traži posredovanje, dodatna tumačenja vrača-pogađača”, precizno detektuje problem Predrag Čudić.
A potom precizno razdvaja žito od kukolja, šta je poezija a šta nije, šta je pjesma a šta nevješta imitacija pjevanja: “Lirska pjesma nije loše ispričano snoviđenje, logika lirike uvek iznutra čvrstim formalno-muzičkim i dubokim emotivniom vezama veže pjesničko štivo braneći ga u vremenu i prostoru od najraznovrsnijih štetočina i uljeza kakvi su se nekontrolisano razmnožili i u našem ‘slavnom vojevanju’ za jednoumlje, ne samo vjersko i političko, nego i estetičko”.
Napravio je Čudić i detaljnu kategorizaciju lažnih poeta, odnosno najčešćih tipova ove čudnovate vrste. Među njima su i sljedeći poznati likovi: pjesničke Sfinge kojima na čelu piše “Ovo je pjesnik koji zna tajnu”, enigmatičari skloni pravljenju rebusa, raj za kritičare; dosadni trbuhozborci koji znaju znanje, bezazleno, ali bez vještine.
<h3>Lovci u mutnom</h3>
Nije Danilov usamljeni jahač na mrtvom konju lažne poezije, čitava horda galopira barabar s njim, nakon silnih napora uspjeli su da se predstava o poeziji kao o glumljenom buncanju višeg stepena raširi i postane dominantna, pa su usput i ogadili ljudima stihove. Ta vrsta lovaca u mutnom bila je preovlađujuća do nekog doba, potom se pojavila masa stihoklepaca naizgled suprotnog usmjerenja, onih što praktikuju poetiku koju jedan moj prijatelj zove “Danas sam jeo sarmu”, dakle – dnevničko bilježenje svakodnevnih banalnosti, bez ikakve transpozicije. Dvije strane istog krivotvorenog novčića.
Nije ni “Kuća Bahove muzike” jedino zdanje gde se može pronaći obilje uvažene poetske bižuterije, ima mnogo sličnih građevina, a među njima su i znamenite “Kuće beskućnika”. Knjiga laureata Bećira Vukovića najzad se pojavila i u beogradskim knjižarama, pa smo imali priliku da pročitamo to remek-djelo koje se već upisalo u vječnost. Velika je to muka, veća čak i od čitanja Danilova, mada obojica pripadaju istom redu opsenara. Razlika ipak postoji – Danilovljev izraz je barokno razbokoren, a Vukovićev minimalistički sveden; ako je Danilovljeva poezija “dobro uhranjena praznina”, Vukovićeva je praznina na dijeti.
<h3>Glas neslomljenog naroda</h3>
Svakakve su gromopucatelne riječi izgovorene povodom Vukovićeve knjige, pa mi se čini da je najbolje njegove stihove čitati u svjetlu narečenih pohvala. Predsjednik Prave Crne Gore Marko Milačić objasnio je otkud silne kritike na račun Vukovićeve poetike: “Smeta im, jer se u njegovoj poeziji čuje ono što oni pokušavaju da utišaju: glas naroda koji nijesu uspjeli da slome”. Pa da vidimo kako zvuči taj glas neslomljenog naroda. Na primjer ovako: “neko zatvori vrata / i nikad se više ne vrati” (str. 54). Vaistinu zvuči prkosno, a možda čak i duboko (oko dva milimetra, prema poslednjim mjerenjima), da ne kažem misaono, samo nije baš jasno o kakvoj se misli radi, što je i bila pjesnikova namjera – sakriti ono čega nema.
Da citiramo još neke verse iz kojih se čuje glas eliotnesovski nesalomivog naroda: “so / suvišna / mrtvom moru // crnom moru / suvišna / so” (str. 75). Zvuči kao neslana šala, poezija je možda malo bljutava, ali je zato bezbjedna za konzumiranje. Svaki pjesnik iz određenog motiva izvuče šta može i umije, vidjeli smo kako se Vuković osolio, a evo jednog primjera iz pjesništva Ljubomira Simovića. Nije mi baš omiljen, ali može da posluži, poređenja radi.
Vidik u Aušvicu
Moj vidik nije više 
planinski venac, 
ni morska pučina, 
ni na pučini 
postavljen svadbeni sto;
ceo moj vidik 
sad je ovo golo, 
oljušteno, 
jaje, 
na koje veje 
so.
Istini za volju, ima u zbirci jedna pjesma koja zvuči kao glas onog Milačićevog neslomljenog naroda, tačnije – njegovih samozvanih predstavnika, kojima je pripadnost naciji jedino zanimanje, vrlo unosno. Na šestoj stranici čitamo sljedeće prenemaganje, ovlaš maskirano u stihove: “uvek sam verovao / da će mi bog // nekako / drukčije pomoći // ili / proterati // ili vešati”. Eh, baš pesnik nije imao sreće, nadao se progonu i vješanju, a dušmani ga nagrdiše Trinaestojulskom nagradom, sinekurom i kanonizacijom. Neki martiri baš nemaju sreće, stradali bi za vjeru, ali im se ne da. Šta ćeš, Božja volja.
Resantiman, autoviktimizacija, glumljenje žrtve – to su osnovne odlike onog “duha opljačkanosti” o kojem je pisao Radomir Konstantinović, tog zloduha su očevi nacije proglasili za srpski identitet, pa ni naš poeta nije ostao imun na to paranormalno stanje svijesti.
<h3>Dušin plićak</h3>
Na dodjeli Trinaestojulske nagrade Andrija Mandić je proslovio da Vukovićevo “djelo ‘Kuće beskućnika’ prodire u dubine ljudske duše i oslikava našu stvarnost na način dostojan najvećih imena srpske književnosti”. Da vidimo do kojih to dubina ljudske duše Vuković prodire pjesničkom sondom, u potrazi za skrivenim blagom. Kad smo već kod duše: “više voli da pređe preko / mosta starog kamenog u suton / nego da sleti na kube hrama // duša” (stra. 121). Dobro, pjesnik se otisnuo na putovanje u dubinu ljudske duše i tamo je otkrio da su nekim dušama miliji svjetovni od sakralnih objekata, vaistinu duboka spoznaja.
Na sljedećoj stranici se nalazi pjesma koja se nadovezuje na prethodnu: “voli virove zelene / predveče ispod / vrba // duša”. Zanimljiva je ta konkretna ljudska duša u koju je duboko zašao poeta ne bi li je spoznao, neodoljivo podsjeća na plićak ili kakvu baricu. Što reče Abraham Mol – kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija. Pjevalo se o duši na hiljadu načina, ali banalno, glupo i ovještalo pjevanje nije preživjelo, pa nam je uglavnom nepoznato. Kad već nagrađenog poetu hvale na sav glas, neko naivan bi mogao pomisliti da je to što piše zaista poezija, i to vrijedna, pa zato nije zgoreg navesti kako zapravo izgleda neka prava pjesma na narečenu temu. Reč ima Vislava Šimborska:
Ničeg darovanog
Ničeg darovanog, sve posuđeno. 
Tonem u dugovima preko glave. 
Bit ću primorana sobom 
platiti za sebe, 
za život dati život.
Tako je to već udešeno, 
da je sve za vraćanje 
i jetra za vraćanje 
i svaki prst posebno.
Prekasno je za raskid uvjeta ugovora. 
Dugovi će biti svučeni s mene 
zajedno s kožom.
Idem po svijetu 
u mnoštvu ostalih dužnika. 
Jedne opterećuje 
isplata krila. 
Drugi, htjeli ne htjeli, 
razdužit će se od lišća.
Na strani Duguje 
svaka je čestica naša. 
Ni jednu trepavicu, peteljku 
ne možemo zadržati zauvijek.
Spisak je precizan 
i tako izgleda, 
da nam je ostati s ničim.
Ne mogu se sjetiti 
gdje, kada i zašto sam 
dozvolila sebi otvoriti 
taj račun.
Protest protiv njega 
zovemo dušom. 
I to je jedino 
čega nema na spisku.
<h3>Lažni rebusi</h3>
“Pjesnici su čuđenje u svijetu”, pisao je davnih dana Antun Branko Šimić. Čuđenje nad činjenicom postojanja oduvek je bilo jedno od glavnih izvorišta poezije, ali i filozofije. Pjesnik je po definiciji okružen čudima, jer ne gleda “po tragu tuđih očiju”, kako veli Marina Cvetajeva. Vuković ima nešto drugačije mišljenje, takoreći izdvojeno, ne liči ni na koga, pokazuje da treba biti originalan po svaku cijenu, pa neka košta šta košta. Ovako veli laureat: “svet nije čudo // čudo je kad / poslednja jedinka // u podrumu kopa / rupu” (str. 93). Reklo bi se da Vuković nije išao zemljom i da njegove oči, velike i nijeme, nisu rasle pored stvari, kao što je to bio slučaj sa Šimićem.
Vuković očigledno spada u “pesničke Sfinge kojima na čelu piše ‘Ovo je pjesnik koji zna tajnu’”, samo što ne želi da nam otkrije tajnu, nego nam je šatro daje na kašičicu. A čitava tajna je u tome da nema nikakve tajne, iza naizgled zagonetnih riječi zveči praznina. Takav poeta je “enigmatičar sklon pravljenju rebusa, raj za kritičare”, ali pakao za čitaoce. Sad bi mi trebalo da se pitamo ko je ta posljednja jedinka, da li je to posljednji čovjek na zemlji, pretekao nakon apokalipse, zašto kopa rupu u podrumu, da li je to njegova sopstvena raka ili bi u njoj nešto da sakrije, kako to da svijet nije čudo, a jeste ovaj lažni rebus koji nam Vuković ispostavlja, šta li je pjesnik htio da kaže i zašto nije rekao to što mu je bilo na umu, ako tamo ima ikakvih sadržaja itd.
Taj proces odgonetanja nepostojeće zagonetke bi samo proizveo utisak da se iza pjesnikovih takozvanih stihova krije nešto duboko, mudro, umno i veleumno, što je i cilj ove lažno hermetične poezije. Umesto takvih zaludica, mnogo je poleznije navesti neku pjesmu koja izražava istinski doživljaj čuđenja, ne nad nečim novim, prvi put viđenim, već nad onim što pjesnik viđa svakog dana. Evo jedne pjesme Ibrahima Hadžića, velikog pesnika rođenog u Rožajama koje se, koliko znam, nalazi u Crnoj Gori, pa je valjda i njegova poezija dio crnogorske književnosti. &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;
Isto
Prolazim puteljkom između livada
Prema brdu
I čudim se okamenjenom životu:
Pod istim idem suncem,
Istog guštera vidim kako pretrčava put,
Ista travka se naginje pod teretom
Istog skakavca,
Iste tragove konjskih kopita srećem,
Isti kamen u koji udaram nogom,
Ista svraka na ogrdi,
Trn sa istim cvijetom,
Divlja trešnja sa istim gorkim plodovima.
Ista smola skupljena u puce
Sija na jelovoj kori,
Isti miris šumskog čestara.
&nbsp;
I čudim se čudu života.
Idem čas razdragan,
Čas utonuo u beskraj istosti,
I mora biti
To što prolazim istim putem
Da sam i ja svima isti,
I mora biti
U tom tkanju života
Da sam zauvijek i da ću uvijek tuda prolaziti.
Kad smo već kod čuda i čuđenja, evo i nekoliko stihova iz pesme „Vašar čuda“ Vislave Šimborske: „Prvo čudo na koje naiđeš: / krave su krave. // Drugo, ništa gore: / ovaj a ne neki drugi voćnjak / od ove a ne neke druge koštice. // Čudo bez crnog fraka i cilindra: / beli golubovi u letu. // Čudo, jer kako ga inače nazvati: / sunce danas izišlo u tri i četrnaest, / a zaći će u dvadeset nula jedan. // Čudo koje ne izaziva čuđenje, onako kako bi trebalo: / na ruci manje od šest prstiju, / više od četiri. // Čudo, samo se osvrni: / sveprisutni svet“.&nbsp;
<h3>Kongruencija na Volgi</h3>
Za razliku od Danilova, čija erupcija reči na svakom koraku brizne u nehotični humor, Vukovića nije zanimljivo ni citirati. Nije lako od ničega napraviti ni poštenu satiru, građa je previše siva, monotona i nepodesna za bilo kakvu intervenciju. Pjesma o erotskom zanosu i veš-mašini, koja se raširila po društvenim mrežama, jedini je izuzetak. Njoj bi se eventualno mogao dodati pesmičuljak koji opravdava imperijalne težnje Rusije: “u tveru na volgi // u parku ispod breze / devojčica svira na violini // rusijo / tebi je i treba tolika prostranost” (str. 170).
Na stranu ideološka strana ovog iskaza, meni se čini da posljednji stih klima i gramatički, ne samo semantički. I nije to jedini slučaj, recimo na stranici 173. stoji “pod snegom prepuštenog / opsesijama”. Prepuštenog? Valjda prepuštenom? No dobro, navikli smo odavno da tajnovidcima, metafizičkim pesnicima i srodnim dubokim poetama čija lirika, što reče Želidrag Nikčević, “posjeduje i specifičnu mitsku dimenziju” – kongruencija predstavlja tajnu nad tajnama, nikako da je dokuče.
Sve na svijetu znaju, intimni su i sa ovostranim i sa onostranim, i sa veš-mašinom i sa zagrobnim životom, jedino im slaganje u rodu, broju i padežu ne polazi za rukom. Ništa novo, baš kao Vukovićeva poezija, takvih pjesama na internetu ima bukvalno na hiljade, samo što njihovi autori ne pretenduju na status klasika, književni kanon i ozbiljne nagrade, već pišu za svoj groš.
<h3>Poeta srpskog sveta</h3>
Pjesma o tome kako je Rusiji prosto nasušno potrebno prostranstvo, pa mora da se širi na račun svih okolnih naroda nije bogzna šta, ali je bar jedan od rijetkih trenutaka iskrenosti u knjizi, skoro sve drugo je loša imitacija poezije. To je glavni utisak koji knjiga ostavlja kod čitaoca: liči na poeziju, izdaleka, iz profila, ali daleko je to od istinskog pjesništva, što smo i demonstrirali više puta, navodeći nekoliko pjesama pravih pjesnika.
Kao da je ChatGPT pisao pjesme, oponašajući ono što je pročitao, bez ikakvog razumijevanja pročitanog, kao što R2D2 inače radi – imitira mišljenje, zaključivanje i sve druge mentalne operacije. Paradoksalno, ali pjesnici poput Vukovića, kao i mnogo drugi mehanizovani kvazi-stvaraoci i pseudo-mislioci, zapravo su preteče vještačke inteligencije.
Ima u “Kući beskućnika” još jedna iskrena pjesma, nalik na ovu rusomansku, na istoj ideološkoj liniji: “beograd jedini / rim koji imamo” (str. 160). Da, poslije svih metafizičkih izleta, prodiranja u dubine ljudske duše, poslije plitkih ambisa i ponora dubokih kao rupa za klikere, poslije prividnih čuda i fiktivnih meditacija – na kraju stignemo do suštine stvari. Beograd je Rim, centar lokalne imperije, Srbije koja uporno i bezusjpešno pokušava da se proširi na susjedne teritorije i teroriše komšije. To je pjesnički, intelektualni i ljudski domet laureata Vukovića, poete srpskog sveta. Poetika homogene ili velike Srbije, srpskog sveta ili srpskog integralizma, svejedno. Kako god okreneš, duplo golo, i u pesničkom i u svakom drugom smislu. Svi putevi vode u Rim, osim imperijalnih bespuća koja ne vode nikuda, a idu preko Beograda.
Grehota je tekst o Bećiru završiti Vukovićem, treba se malo dekontaminirati od čudno prelomljenih rečenica koje nevješto glume stihove, takoreći šmiraju. Za kraj, jedna autopoetička pesma Dušana Matića, nadrealiste ovdašnjeg, pravog majstora.
Ritual koji prolazi
pišeš kao što živiš kao pred neki polazak 
neki konačan odlazak 
i zato je sve nekako nedovršeno 
nezavršeno zadihano 
kao da ostavljaš nekom drugom 
nekom spokojnom kome čitavo ravnomerno ravnodušno vreme 
stoji na raspolaganju do u beskraj i koji će sve to 
da dovede u red sve lepo da sredi 
da misao najzad pliva po talasavom misaonom moru 
kao plivač na leđima što se odmara na talasima u času čistog predaha

Kuće beskućnika ili praznina na dijeti

&nbsp;U “Filosofiji palanke” Radomir Konstantinović piše da je osjećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osjećanje duha palanke”, te da taj duh posjeduje nagonsko-odbrambenu “sklonost da osjeća sebe kao tuđu žrtvu”. Permanentna autoviktimizacija, pogotovo kad za takvu operaciju nema nikakvog razloga, to je kamen-temeljac ovdašnjeg dominantnog osjećanja svijeta, iz kojeg proističu razne ideologije, svjetonazori, providne maske ispod kojih se kriju brižljivo njegovana pizma, jal, mržnja, ozlojeđenost, resantiman i žudnja za osvetom.
Lokalne kukumavke neprekidno nariču nad zlosrećnom srpskom sudbinom, zapomažu kako je našem nebeskom nacionu nanijeta orijaška nepravda, čime pravdaju želju da drugome nanesu zlo, potajno oštreći mentalne kame za nove osvajačke pohode. Iza te tobožnje težnje ka pravdi i poravnanju računa krije se puka nemoć da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke, najobičnija samoskrivljena nezrelost.
<h3>Čudesni svijet reciprociteta</h3>
Samoproglašena žrtva nije subjekt, ona uvijek samo trpi, ne postupa po svojoj volji, vazda je puki objekat tuđeg djelovanja, samim tim je oslobođena svake odgovornosti, čak joj je pojam odgovornosti potpuno stran i nerazumljiv. Poklonici resantimana imaju čvrsto uvjerenje “da je vrhovno načelo svuda: u odnosima čovjeka i čovjeka, ali i u odnosima čovjeka i same egzistencije (samog njenog bića), načelo prevare”, kako veli Konstantinović. Budući da vjeruje u prevaru kao fundamentalni princip postojanja, čovek resantimana je prinuđen da neprekidno produkuje laži, falsifikate i poluistine, ne bi li preinačio dunjaluk u svijet pukih privida, fantoma i aveti.
Prije neki dan je politikolog, novinar, direktor agencije Pragma Cvijetin Milivojević, jedan od omiljenih političkih analitičara antivučićevskih televizija, zavapio iz bijela grla kako su Srbiji nanijete brojne nepravde, a ona, nesrećnica, ništa tim zlehudim povodom ne preduzima. Konkretno, ovog puta se Crna Gora našla na optuženičkoj klupi, kao još jedan od bezbroj vjekovnih neprijatelja bez kojih ne bismo mogli da zamislimo naše vladajuće mentalno stanje vojne utvrde koja je vazda pod opsadom.
Veli Milivojević kako “Crna Gora nas ne priznaje. Ona nas ne priznaje, ako se dobro sjećam, da li od 2009. Ona je priznala Kosovo kao nezavisnu državu. Dakle, ona nas priznaje u smanjenom kapacitetu od 85 odsto teritorije”. Politikolog je došao na genijalnu misao koja glasi: “Nama fali odnos reciprociteta sa svima”. Šta podrazumijeva pod “svima”, nažalost, nije precizirao. Možda misli na sve države na svijetu, jer nema te zemlje koja Srbiji nije nanijela kakvo zlo (dobro, osim majčice Rusije).
<h3>Šta da se radi?</h3>
Možda je mislio na sve ljude na svijetu ili čak na sve postojeće, možda se resantimanska ogorčenost širi na čitavo postojanje, možda fanatici nacije vjeruju da ih samo postojanje svemira vrijeđa. A možda je ipak mislio samo na susjedne države, nastale nakon mučkog ubistva SFRJ, ne treba našim ogorčenjacima pripisivati vaseljenske ambicije, oni se ionako mjere samo sa bratom, kako je lijepo pisao Danilo Kiš u eseju o nacionalizmu.
Imao je politikolog i neke konkretne predloge za državu Srbiju, dosjetio se adekvatne recipročne mere za nepodnošljivu činjenicu što Crna Gora priznaje realnost, a ne tlapnje umetnute u preambulu Ustava Srbije, koje su od najvišeg pravnog akta načinile djelo fantastične književnosti. Šta da se radi? Evo šta: “Ako nema recipročnog, na primer da mi kažemo priznajemo Crnu Goru od sada, ali bez stare Hercegovine. To vam je sve do Nikšića. To nikad nije bila Crna Gora do 1945. godine. Znači, ne priznajemo to. Ne priznajemo onu Sutorinu, izlazak Republike Srpske i Bosne i Hercegovine na more”.
Nije Milivojević tu stao, kad mašta krene da se razgrijeva teško ju je zagasiti, plamti požar na sve strane. Nastavio je politikolog u istom zloduhu: “Hajde da vidimo, da razgovaramo sa našom braćom Albancima u Malesiji. Oni imaju tamo neke potrebe da imaju nekakvu autonomiju, možda s pravom… Možda da podržimo, možda ćemo time otopliti odnose sa našim Albancima na Kosovu. Ili možda sa Albancima u Albaniji. Sa državom Albanijom. Pa da kažemo, tako je, Malesija ima pravo na autonomiju unutar Crne Gore. Za početak. I to je za mene recipročno. Pa ne bi se to svidjelo Crnoj Gori. A je li? A je li se državi Srbiji sviđa što je Crna Gora priznala Kosovo?”
<h3>Telepatska politikologija paranormalnog</h3>
Naši nacionalisti su vaistinu zabavan svijet, takoreći komičari. Prvo država Srbija učini sve što je u njenoj moći da otjera Kosovo - od aparthejda, masovnog otpuštanja Albanaca, ukidanja autonomije, zlostavljanja, pa sve do kolektivnog etničkog čišćenja, ratnih zločina, trpanja albanskih leševa u hladnjače i zakopavanja u masovne grobnice – a onda se neko u ime te iste države vajka što Crna Gora priznaje Kosovo. Pa ako ne želiš da se jedan dio teritorije otcijepi, nemoj da terorišeš stanovništvo na toj teritoriji. Da se Miloševićev režim ponašao prema Šumadincima kao prema Albancima, sad bismo imali nezavisnu Republiku Šumadiju, jer takav zulum niko neće da trpi.
Bizarna ideja da bi autonomija Albanaca u Crnoj Gori dovela do otopljenja odnosa Srbije sa “našim Albancima na Kosovu” spadala bi u red deluzija, kad bi autor ideje to ozbiljno mislio. Ovako je riječ o najordinarnijoj podvali i providnom marifetluku. Poslije silnih pokolja i masovnog protjerivanja, poslije decenija zlostavljanja – teško je očekivati bilo kakvo otopljenje. Pogotovo ako država koja je počinila zločine i dalje drži ideološke priče koja je do zločina i dovela, negira realnost, krivotvori činjenice, živi u stanju poricanja i utvara da je Kosovo deo Srbije. Nema tu ni pomoći, ni otopljavanja. Tu ni globalno otopljavanje ne može da pomogne.
Šta se državi Srbiji sviđa a šta ne, kakva su državina osjećanja – to su pitanja za mnogo mudrije osobe od potpisnika ovih redova. Do juče sam mislio da samo živa bića imaju emocije, dočim se neživim predmetima i apstrakcijama ništa ne može niti dopadati niti ne dopadati, ali me je politikolog razuvjerio. Ne samo da apstraktne pojave poput države mogu imati osjećanja, nego politikolog pouzdano zna i šta država čuvstvuje, a do tih spoznaja treće vrste došao je verovatno pomoću etatističke telepatije ili neke slične natprirodne sposobnosti. Osim ako nije bacao pasulj, gledao u jetru, zurio u kristalnu kuglu ili se poslužio nekom srodnom tehnikom za otkrivanje paranormalnih fenomena.
<h3>Dobro čini i dobru se nadaj</h3>
Zahtijevati reciprocitet iz pozicije države Srbije, po principu oko za oko, zub za zub – u najmanju je ruku neoprezno. Zamislimo kako bi taj reciprocitet zapravo izgledao. Ostavimo Crnu Goru po strani, uzmimo druge države nastale na tlu SFRJ. Hrvatska bi, po principu reciprociteta, morala da granatira i drži pod opsadom Novi Sad, a da ga potom sravni sa zemljom, kao što je srpska JNA učinila sa Vukovarom.
Bosna i Hercegovina bi prvo poslala Armiju BiH i paravojne formacije na gradove i opštine duž Drine. Tamo bi isterali Srbe iz njihovih kuća, popalili, opljačkali, ubijali, silovali, odvodili u konc-logore, sve dok ne izvrše temeljno etničko čišćenje. Odvodili bi zarobljenike do litice, tamo ih strijeljali i bacali u ponor. Potrpali bi civile u neku kuću, pa bi je zapalili i napravili živu lomaču. Strijeljali bi svakog dana civile na mostu i bacali njihove leševe u Drinu, sve dok ne zapuše hidrocentralu.
Armija BiH bi potom opkolila Beograd, pa bi snajperisali, granatirali i tukli četiri godine po svemu što se miče, a najviše po civilima, ostavljajući Beograđane bez struje, vode, hrane, ogrijeva i ostalih potrepština. Snajperisti bi ubijali žene, decu i muškarce nasred ulice, u redovima za vodu, u svakoj prilici. Granate bi rokale po stambenim zgradama, domovima zdravlja, bolnicama, školama, vrtićima, a usput bi spalili i Narodnu biblioteku da zatru kulturno pamćenje.
Na kraju četvrte godine agresije, upali bi u najveću izbjegličku enklavu, razdvojili muškarce od žena, a potom pobili 8.372 civila i izvršili genocid, pa bi to uporno poricali, uprkos međunarodnim presudama i milionima dokaza. Masovna silovanja, etnička čišćenja, pljačke, paljenja sela, uništavanje gradova bili bi svakodnevica ovog rata usmerenog protiv srpskih civila. Malo nakon završetka ratova sa Hrvatskom i BiH, Oslobodilačka vojska Kosova bi upala u Srbiju, ubijajući i pljačkajući sve pred sobom, te protjerujući skoro 900.000 Srba preko Dunava u Rumuniju. Pobijene srpske civile bi stavljali u hladnjače, a potom ih vozili u Prištinu gde bi ih sahranjivali u masovne grobnice na zemljištu koje se nalazi u krugu kasarne.
<h3>Ko drugome jamu kopa...</h3>
Eto, tako bi izgledala politikologova igra reciprociteta u praksi. Pa kad susjedi urade Srbiji ono što je Srbija devedesetih godina uradila njima, onda ta vječno uvrijeđena država može da insistira na reciprocitetu i da se sveti komšijama što su priznali Kosovo, ozljeđujući nam živu ranu, bez imalo razumijevanja za našu bol zbog toga što nam fali 15 procenata nacionalne duše.
Što bi rekao voljeni narod na koji se nacionalisti stalno pozivaju: Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada, quod erat demonstrandum. Ili, u modernijoj verziji, formula nadgornjavanja, menjaže tante za kukuriku i dešifrovanja tajanstvene putanje bumeranga mogla bi da glasi: Ko tebe Cvijetinom, ti njega Milivojevićem. Dok se konačno svi međusobno ne istrijebimo u toj kobnoj igri reciprociteta, eufemizmu za osvetu, pod sloganom koji je pre tri decenije izdumao vodeći kopirajter velikosrpskog nacionalizma, nacionalni bard Matija Bećković: Ćeraćemo se još.&nbsp;

Igra reciprociteta: Ko tebe Cvijetinom, ti njega Milivojevićem

Tridesetu godišnjicu genocida u Srebrenici Srbija dočekuje u stanju pripravnosti. Državom neprikosnoveno vlada jedan čovjek – Aleksandar Vučić, isti onaj što je u julu 1995. godine, kao narodni poslanik zločinačke Srpske radikalne stranke, sa skupštinske govornice urlao pretnje: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana”.
Predsjednik Srbije drži u svojim rukama sve institucije – od policije koja surovo premlaćuje demonstrante do pravosuđa koje pobunjene građane po hitnom postupku, od medija koji negiraju genocid i rugaju se žrtvama do ministarstava koja zabranjuju da se riječ genocid uopšte pomjene.
U posljednjih 13 godina, otkad je na vlasti, Vučić diktira ritam sveopštem poricanju genocida u Srebrenici, mada je i u prethodnom periodu dao doprinos tom procesu, zajedno sa brojnim drugim segmentima društva. Nijedna zvanična državna ustanova ne priznaje karakter zločina počinjenog u julu 1995. Kada je reč o genocidu u Srebrenici, poricanje je oficijelna politika države Srbije.
Opsesivna težnja da se porekne ono što se poreći ne može, ono što je čitavom svijetu poznato i temeljno dokumentovano – ponekad poprima groteskne razmere. U Srbiji čak ni Tužilaštvo za ratne zločine, kad sudi učesnicima srebreničkog pokolja, u optužnici ne pominje genocid. Kada je riječ o srpskom pravosuđu, u Srebrenici nije bilo genocida, tamo je izvršen ratni zločin, to je zvanična verzija priče koju besomučno ponavljaju razni državni funkcioneri već godinama.
<h2>Poricanje koje prelazi granice apsurda</h2>
Silina poricanja je tolika da često prelazi granice apsurda. Pod demokratskom vlašću stanje je bilo nešto bolje, ali i tad je genocid bio zabranjena riječ, pa je tako u “Deklaraciji o Srebrenici”, koju je Narodna skupština Srbije donela 2010. godine, postignuto naizgled nemoguće – da se ne osudi genocid, već zločin “na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”. Trebalo je mnogo mentalne ekvilibristike da bi autori teksta smislili ovu frazu i zaobišli jasnu pravnu kvalifikaciju onoga što se dogodilo u Srebrenici. To je otprilike i maksimum do kog su dobacile državne institucije.
Evo samo još jednog primjera koji ilustruje pervertirano stanje stvari. Prije nekoliko godina gostovao sam u jednoj emisiji iz kulture na Radio Beogradu. Nakon što je emisija emitovana, urednik je pozvao voditelja i kritikovao ga što je upotrijebio riječ genocid. Gosti mogu da koriste taj izraz, ali uposlenicima javnog servisa je to strogo zabranjeno. Oni mogu da govore samo o, što bi rekla predsjednica Narodne skupštine Ana Brnabić, “užasnom, užasnom zločinu”. Pod sloganom javnog servisa: Vaše pravo da znate sve.
Cjelokupni državni aparat mobilisan je u poricanju genocida, što je svoju kulminaciju doživelo prošle godine, povodom Rezolucije Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici. U srpskim medijima vođena je višemjesečna kampanja protiv Rezolucije, Vučić i njegova posluga su besomučno ponavljali besmislenu mantru kako Srbe proglašavaju genocidnim narodom, kako nam svima na čelo utiskuju žig genocidnosti, stvorena je atmosfera masovne histerije. Širom Srbije i Republike Srpske postavljene su stotine billboarda sa natpisom: „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“ i u potpisu: „Ponosna Srbija i Srpska“.
<h2>Kultura nesjećanja</h2>
Ista poruka je blještala nad glavnim gradom Srbije, ispisana džinovskim slovima na najvećem balkanskom displeju na Kuli Beograd. Takva ulična scenografija savršeno se rimovala sa stotinama murala, grafita i stensila posvećenih Ratku Mladiću, koji se šepure po zidovima srpskih gradova, varoši i sela. Poricanje genocida je samo jedna polovina antikulture sjećanja ili kulture nesjećanja koju praktikuju poklonici krvi i tla – druga polovina rezervisana je za glorifikaciju ratnih zločinaca koji su taj navodno nepostojeći genocid počinili.
Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku Vučić se ponašao kao neka pomahnitala ili jurodiva osoba – ogrtao se zastavom Srbije, žvakao tu tkaninu, dizao tri prsta u vazduh, navijao kao da je na stadionskoj tribini, proglašavao nekakvu pobjedu, dok je u Beogradu cijela Vlada Srbije gledala prenos sjednice takođe ogrnuta državnom zastavom. Nakon što je Rezolucija donijeta, po srpskim gradovima defilovale su kolone automobila ukrašenih neizbježnim zastavama, vozači su trijumfalno trubili, proslavljajući predsjednikovu pobjedu nad imaginarnim protivnikom… valjda nad moralom, etikom, savješću i posljednjim ostacima ljudskosti.
U kampanju protiv Rezolucije UN-a uključile su se ključne ustanove srpskog društva. Izvršni odbor Srpske akademije nauka i umjetnosti objavio je saopštenje u kojem stoji da Rezolucija “ne doprinosi rješavanju bilo kog postojećeg otvorenog pitanja, pa ni ostvarenju njenog najvažnijeg proklamovanog cilja – pomirenja na Balkanu“.
Ni Srpska pravoslavna crkva nije izostala iz sveopšte negatorske fešte, patrijarh Porfirije je čak iskoristio Uskršnju poslanicu da se u njoj okomi na Rezoluciju, proglašavajući one koji tvrde da je u Srebrenici počinjen genocid – istorijskim revizionistima, braneći srpski narod od nepostojeće optužbe da je genocidan.
Usput budi rečeno, sintagmu “genocidan narod” ne koristi niko na dunjaluku, to nije nikakav stručni termin, njime se služe samo srpski nacionalisti, oni su ga i izmislili, i to krajem osamdesetih godina, u vrijeme nacionalističke homogenizacije, kad su Hrvate proglasili “genocidnim narodom”.
<h2>Permanentna asanacija terena</h2>
Histerija zbog Rezolucije UN-a je samo jedna faza dugog procesa negiranja koji traje već decenijama, a počeo je samim zločinačkim činom.
Poricanje je posljednja faza genocida, ono je upisano u sam zločin, oni koji planiraju masovno istrebljenje pripadnika druge nacije takođe planiraju i da poriču počinjena zlodela. Otuda sekundarne i tercijarne grobnice, prikrivanje tragova ubistava, što bi rekli počinioci – asanacija terena.
Masovno poricanje koje praktikuje većinski dio srpskog društva, predvođen našom takozvanom elitom, mogao bi se nazvati asanacijom mentalnog terena. Iz javnog polja, iz ljudske svijesti treba pažljivo izbrisati svako sjećanje na genocid, svaku činjenicu o masovnom ubijanju Bošnjaka, svaku primisao da taj nepojamni zločin ima neke veze sa Srbijom.
Rad na toj virtuelnoj asanaciji nikada ne prestaje, tu nema ni odmora ni pauze. Evo samo nekoliko najsvežijih primjera, uoči ovogodišnjeg 11. jula. Viši sud u Beogradu doneo je oslobađajuću presudu u slučaju generala Milenka Živanovića, bivšeg komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske. General nije odgovoran za prisilno preseljenje stanovništva, tako je odlučio sud. Drugačije nije moglo ni da bude, proces je vođen kao od bijede, kako piše Jovana Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo: “U timu odbrane general je imao izabranog advokata, javnog tužioca i sudsko vijeće”. Pod takvim uslovima, naši sudovi bi oslobodili i Mladića.
<h2>Srebrenica kao tabu</h2>
Kada je objavljen ovogodišnji program festivala “Krokodil”, na kojem su i projekcije filmova i tribine posvećene obilježavanju tridesete godišnjice genocida u Srebrenici, uslijedila je prljava medijska kampanja, pojačana online prijetnjama, proganjanjima i fizičkim napadima na prostorije Udruženja “Krokodil”. Dva dana uoči početka festivala, Muzej Jugoslavije, na čijem platou se održavaju programi, dobio je direktivu od Ministarstva kulture sa izričitim zahtjevom da se ova institucija zvanično ogradi od “Krokodila”.
Međutim, pokazalo se da ograđivanje nije dovoljno. Na dan otvaranja festivala predstavnici Ministarstva kulture su došli u Muzej i zahtijevali da se isključe kablovi koji se koriste za sprovođenje struje festivalu, na kojem je inače bilo više od 150 učesnika. Za Ministarstvo kulture Srbije genocid u Srebrenici je tabu, zabranjena tema koju treba svim sredstvima protjerati iz javnog prostora.
Država Srbija 11. jula neće, naravno, obilježiti godišnjicu genocida, jer za njih taj zločin ne postoji. Čak i kad ga nazivaju zločinom, to čine samo da ga ne bi nazvali genocidom, što je takođe deo politike poricanja. Ali, zato je politički otac Aleksandra Vučića – predsjednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, najavio da će njegova partija 11. jula na Trgu Republike u centru Beograda “proslaviti oslobođenje Srebrenice”. Tako to biva u društvu koje odavno ne zna za sramotu.
<h2>U stanju poricanja</h2>
Većina građana Srbije pristaje na zvaničnu politiku poricanja zločina i genocida počinjenih u njihovo ime. Razna istraživanja javnog mnjenja, rađena posljednjih godina, kažu da tek 15-ak posto stanovništva zna da se u Srbiji dogodio genocid. U državni projekat poricanja uloženo je neizmjerno mnogo truda, rada, energije i novca, uglavnom iz budžeta. Treba platiti honorare za hiljade tekstova, nebrojene sate televizijskih emisija, za knjige, konferencije, pseudonaučne skupove, za kvazi-istoričarske revizionizme, za kojekakve naci-intelektualce i njihove izmislice.
Većini građana trošenje njihovog novca u neljudske svrhe, da bi se negirala patnja, da bi se rugalo žrtvama – očigledno ne smeta. Kao što im nije smetalo ni to što su ratni zločini, etničko čišćenje, uništavanje Bosne i Hercegovine i genocid finansirani njihovim novcem, iz budžeta Srbije. Srpsko društvo živi u stanju poricanja, nevoljno da se suoči sa prošlošću, da pogleda u taj mračni ponor, da raščisti sa sobom, sa sopstvenim zabludama i odgovornošću za zlo počinjeno devedesetih godina.
Na pitanje šta je danas Srebrenica Srbiji i Srbima, najtačnije je odgovoriti rečima koje je istoričar Milivoj Bešlin napisao prije deset godina, povodom 20. godišnjice genocida: “Srebrenica nije samo paradigma zločinačkog rata koji je vođen ne u BiH, nego prije svega i iznad svega protiv BiH, ona postaje i konstitutivno mjesto srpskog identiteta. Suštinski ona to već jeste, ali ne kroz katarzu, već kroz ogroman napor nezanemarljivih djelova društva i njegove elite da se genocid negira, relativizuje, opravdava ili prećutkuje”.
<h2>Temelj nacionalnog identiteta</h2>
U međuvremenu se ništa nije promenilo, samo je dodatno radikalizovano negiranje, poricanje i relativizacija genocida u Srebrenici, ali i svih drugih zločina koje su počinile srpske snage. Dominantna elita poricanjem i krivotvorenjem prošlosti održava u životu nacionalističku ideologiju koja je i dovela do zločina i genocida. Većina na to pristaje, iz kukavičluka, iz nemoći da se vine do lične odgovornosti, iz osjećaja pripadnosti kolektivu koji uvijek treba opravdati, čak i kad čini najstravičnije zločine.
Začarani krug poricanja i perpetuiranja zločinačke ideologije razbija manjina koja uporno piše i govori o genocidu, radi na suočavanju sa prošlošću i uspostavljanju kulture sjećanja. Zbog toga su takvi pojedinci, nevladine organizacije, udruženja, intelektualci, javne ličnosti neprekidno izloženi progonu, kampanjama linča i proglašeni za izdajnike srpstva, autošoviniste i zatočnike – što bi rekao Milo Lompar – duha samoporicanja.
Zaista je, kako veli Bešlin, Srebrenica “konstitutivno mjesto srpskog identiteta”, ali na dva različita načina. Za većinsku grupu Srebrenica je temelj nacionalnog identiteta, jer pripadati srpskoj naciji znači negirati genocid, odbijati bilo kakvu odgovornost svoje nacije za zločine, istrajavati na hegemonističkoj ideologiji velike Srbije, srpskog svijeta ili srpskog integralizma. Za manjinu, za Drugu Srbiju, Srebrenica je takođe temelj nacionalnog identiteta, ali na dijametralno suprotan način – pripadati srpskom narodu znači priznati da su genocid i zločini počinjeni u moje ime, da me to obavezuje, da imam moralnu dužnost da odgovorim na tu činjenicu, da se distanciram od ideologije koja je do genocida dovela i borim se protiv nje, da njegujem kulturu sjećanja i poštujem žrtve. Jer Druga Srbija je, kako je to govorio Radomir Konstantinović, Srbija koja se ne miri sa zločinom.
Tako će biti zauvijek, ništa to ne može promijeniti, sva poricanja, negiranja, prećutkivanja i relativizacije su uzaludna rabota. Kao što je govorio Jean Amery, čovjek koji je preživio Aušvic: “Ako se dobro sjećam, Hans Magnus Enzensberger napisao je negde da je Aušvic prošlost, sadašnjost i budućnost Njemačke, ali on, nažalost, nije presudan, jer on i ljudi njegovog moralnog integriteta nisu narod”. Parafrazirajući Ameryja i Enzensbergera, moglo bi se reći: Srebrenica je prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije.

I 30 godina poslije: Genocid – zabranjena riječ u Srbiji

Kada su studenti zakazali veliki protest za Vidovdan, to je moglo da izazove stanovito podozrenje u liberalnijim krugovima. Možda taj datum nije baš najbolji, previše je nacionalističke mitologije vezano za Vidovdan, centralna simbolika velikosrpskog nacionalizma formirala se oko kosovskog mita i zaveta, nije lako prevazići to golemo istorijsko nasleđe.
Dobro, možda ne mora sve da krene u dobro poznatom pravcu, već mesecima se govori o tome kako studenti od Aleksandra Vučića i naprednjačkog režima otimaju tapiju na srpsku zastavu, himnu, patriotizam i slične pojmove, pa su sad rešili da im otmu i Vidovdan.
<h2>Himna ‘Crvenih beretki’</h2>
Kad su Studenti u blokadi objavili plakat sa pozivom na protest na kojem je stajala rečenica “Imamo sa čim pred Lazara”, to je već moglo da upali alarm u glavi. Tu su studenti progovorili rečnikom nacionalističke ideologije, aktivirali su matricu o polaganju računa precima, svetim vitezovima koji su junački izginuli u Kosovskom boju; dali su prednost ideološkom pogledu na prošlost, na štetu istorijske nauke. No dobro, ni to nije moralo da znači kako će sve otići u smeru nedavanja Kosova i sličnih floskula, možda se mladi samo poigravaju poznatim simbolima, e da bi ih iskoristili u svoje svrhe.
Međutim, kad su studenti Fakulteta dramskih umetnosti objavili spot pod nazivom „Bez podela. Vidimo se na Vidovdan“, to je već bio razlog za ozbiljnu zabrinutost. U spotu glumci recituju pesmu Ljubomira Simovića iz komada „Putujuće pozorište Šopalović“: „Ja ću da ustanem, / zgažen, zgromljen, tlačen, / na čelične vojske / sa drvenim mačem! / Deci koja cvile, / majkama što plaču, / doneću slobodu / na drvenom maču!“ Ništa u pesmi nije sporno, naprotiv, ona govori o borbi drvenim mačem, glumačkim rekvizitom, protiv gole brahijalne sile, o borbi duha i umetnosti protiv silnika, moćnika i aždaja ovog sveta.
Problem je u muzičkoj pozadini – a to je melodija pesme „Hriste Bože“ iz filma „Boj na Kosovu“, snimljenom po komadu Ljubomira Simovića. Ta pesma je postala zvanična himna zloglasnih „Crvenih beretki“, sa tom pesmom na usnama su pripadnici ove jedinice odlazili u svoje ratničke pohode, ona je simbol zla devedesetih. A i sam komad je pisan po narudžbini, kao deo nacionalističke mobilizacije, homogenizacije stanovništva i pripreme za ratove. Nema tog studentskog pokreta koji može da opere ovu pesmu od krvi.
<h2>Vladika Nikolaj, zvezda vodilja</h2>
A onda je došao i Vidovdan, održan je veliki protest na kojem se okupilo oko 140.000 građana, govornici su zborili mahom u duhu pomenutog spota, a nesrećni gledalac i slušalac je imao utisak kao da se vremeplovom vratio u 1989. godinu i da gleda Slobodana Miloševića na Gazimestanu. Student sa šajkačom na glavi besedio je o tome kako Vidovdan „nije samo običan datum u godini, ili broj u kalendaru, već simbol našeg duhovnog i kulturnog identiteta”, da je to “dan kada se nebo i zemlja dotaknu, ali i kada molitva i krv postaju jedno, kada prošlost i sadašnjost šapuću pobedonosnu pesmu o besmrtnosti duha jednog naroda”.
Bilo je i priče o tome kako su se srpski vitezovi probili do Muratovog čadora, kako je Miloš Obilić usmrtio sultana, mada je dotični junak plod mašte epskih pevača, ali koga briga za istorijske podatke, oni samo smetaju izgradnji ideološke konstrukcije. Naravno, bilo je reči i o kosovskom zavetu koji se obnavlja ovog Vidovdana, šta bi drugo radio.
Krunisao je student svoj govor citatom iz vidovdanske besede Nikolaja Velimirovića, antisemite, ljotićevca, ljubitelja Hitlera, i svetitelja ovdašnjeg: “A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram, trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati – ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu, da bi ona živela srećno i u miru”. Mogao je da citira i Nikolajevo poređenje Adolfa Hitlera sa Svetim Savom, ali ni ovo nije loše.
<h2>Čuvar srpske duše</h2>
Momčilo Trajković je u ime Srpskog nacionalnog veća dodelio studentima specijalnu povelju “Crveni kosovski božur”, te prozborio koju o tome kako je zov koji se čuje iz grla desetine hiljada studenata “danas najglasniji u odbrani Kosova i Metohije” i da taj “vapaj uznemirene mladosti vidimo kao šansu da spasimo Kosovo”. Bilo bi bolje da je studentima ispričao nešto o tome zašto je Kosovo pobeglo od Srbije, nešto o represiji nad Albancima, o masovnim pokoljima i proterivanjima, o hladnjačama i masovnim grobnicama. No, to se svakako ne bi uklopilo u agendu skupa, tu nema mesta za činjenice, ali zato odlično prolaze floskule koje je mogao da izgovori i Aleksandar Vučić ili bilo ko drugi iz te nacionalističke bulumente.
“Neće vam se obratiti samo čovek, niti univerzitetski profesor, ni istoričar književnosti, već čuvar srpske nacionalne svesti i srpske duše. Njegove reči su kao mač, one seku zablude vremena u kojem mi živimo” – ovako je voditeljka najavila nastup Mila Lompara, zagovornika srpskog i ruskog stanovišta, istrajnog borca protiv duha samoporicanja i sličnih autošovinističkih pošasti.
Lompar je opravdao gromopucatelnu najavu, pozvao je na poštovanje Ustava, po kojem je “Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije”, zaboravivši da kaže kako je zbog te fikcije metnute u preambulu dotični akt i donet, kako bi izbrisao realnost i zarobio Srbiju za jedan duži vremenski period, a ako bude sreće – i zauvek. Govorio je Lompar i o svojoj omiljenoj temi, spoljašnjoj slobodi koja ide u dva kraka, jedan je sloboda države Srbije, a drugi “sloboda srpskog naroda van Srbije, odbrana suverenosti Republike Srpske, odbrana suverenosti Srba u Crnoj Gori, borba za srpska nacionalna prava u Hrvatskoj i Makedoniji. To je borba za srpski integralizam”.
<h2>Velikosrpski integralizam</h2>
Lepo što se Lompar prisetio i ugroženih Srba u Makedoniji, njih niko da se seti nakon Vojislava Šešelja, Srpske radikalne stranke i mitropolita Amfilohija, jedino su oni onomad podsećali da i Makedonija treba da bude deo proširene Srbije. Šteta samo što je profesor Lompar zaboravio da pomene i borbu za Republiku Srpsku Krajinu i što nije spomenuo granicu Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica.
Srpski integralizam je eufemizam za “Srpski svet”, “Veliku Srbiju” ili “Homogenu Srbiju” četničkog ideologa Stevana Moljevića. Ponovo stara, dobro poznata priča o svim Srbima u jednoj državi, o svesrpskom ujedinjenju, o ugroženim Srbima u susednim zemljama koje matica treba da brani. Sve smo to čuli hiljadu puta, na toj ideološkoj matrici je Slobodan Milošević onomad vodio četiri agresorska rata i sva četiri izgubio, na toj matrici su počinjeni najstravičniji ratni zločini, etnička čišćenja i genocid u Srebrenici.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 48%; padding-top: 120px;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fetv.me%2Fsvijet%2Fvelikosrpske-poruke-i-sa-studentskog-protesta-u-beogradu-profesor-lompar-o-srpskom-integralizmu-nije-zaobisao-ni-crnu-goru&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div>
 
Govorio je na protestu i “heroj sa Košara”, to je ona bitka koja je toliko znamenita da se o njoj do 2011. godine nije ni pisalo, a stvaranje legende je počelo tek 2016. Neki radoznalac bi se zapitao zašto se nikada ne govori ni o jednoj drugoj bici, uvek samo i jedino Košare. Odgovor je jednostavan – sve ostalo su bili pokolji, opsade, zločini, konc-logori, masovna silovanja, pljačke, ubijanja civila i slični “podvizi” naših junaka, a od takvog nezgodnog materijala ni najmaštovitiji ideolog nije u stanju da napravi patriotsku priču. Onda mu ostaju Košare, mesto gde su obesni političari i generali žrtvovali mlade vojnike, dok se veći deo snaga bavio zločinjenjem. Daj šta daš.
Da Lompareva jeremijada nad sudbinom Srba u regionu nije samo njegova lična ideološka opsesija potvrdila je i studentkinja koja je pročitala neku vrstu političkog programa studentskog pokreta. „Kosovo i Metohija i poštovanje Ustava Srbije. Spoljna politika mora biti zasnovana na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, Ustava, vojne neutralnosti i zaštiti srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i u regionu“, rekla je studentkinja. A Nemce u Sudetima ne nameravate da štitite? Mislim, kad ste već kopija kopijine kopije, red je da se bar pomene original. Pohvalno je što ni vojna neutralnost nije zaboravljena, da ne pomisli neko, ne daj Bože, kako neki studenti žele da Srbija postane deo NATO saveza. Vladimir Putin može mirno da spava, Srbija je jedinstvena po ključnim pitanjima.
<h2>Put do Vučića i nadstrešnice</h2>
Vidovdanski protest nije ličio ni na jedan dosadašnji studentski skup. Došlo je do radikalnog zaokreta u desno, do reaktiviranja svih nacionalističkih ideologema, do povratka na stari program svesrpskog ujedinjenja, kao da smo ponovo u 1989. godini. Umesto protesta protiv autokratske vlasti, nepravde, nasilja i korupcije, dobili smo skup potencijalnih bacača cveća na tenkove. S obzirom na sadržaj govora, na protestu su mirno mogli da nastupe i Aleksandar Vulin ili Dragoslav Bokan. Bizarna inverzija.
Sa stanovišta studentskih zahteva i njihove dosadašnje borbe taj zaokret je potpuno besmislen i kontraproduktivan. Na ideološkim osnovama koje su izložene na protestu ne stiže se do vladavine prava, pravne države, odsustva korupcije, funkcionalnih institucija, jednakosti svih pred zakonom i ostalih vrednosti za koje se studenti zalažu.
Naprotiv, nacionalistička ideologija vodi pravo u nasilje, korupciju, nepravdu, laž, zarobljene ustanove, autokratiju, mržnju, šovinizam, siromaštvo, izolaciju i slično. Na tom putu se uvek stigne do nekog Vučića i do neke nadstrešnice koja ubija ljude. Tome hegemonistički pan-pokreti i služe, da država i društvo nikada ne budu uređeni, to ne može da se pročita u epskim pesmama ili kod Lompara, ali može u “Izvorima totalitarizma” Hane Arent.
<h2>Izaći iz začaranog kruga</h2>
Ako će ova podgrejana ćosićevsko-memorandumska papazjanija da bude studentski program na izborima, to takođe ne vodi nikuda. Jeste srpsko društvo impregnirano nacionalizmom, ali su građani ipak skloni nekim umerenijim varijantama. Ono što smo čuli na protestu podseća na programe Dveri, Zavetnika, radikala i sličnih partija koje se vrte oko cenzusa ili su ispod njega. Kad se velikosrpski program izloži u čistoj, ogoljenoj formi – to ne dobija veliku podršku birača. Sumnjam i da većina studenata deli ideologiju objavljenu na protestu, do sad bi se to već videlo, ipak se proteklih meseci govorilo o nekim drugim temama, na drugačiji način.
Ako studenti istraju na ovom kursu, to će samo odbiti sve ljude koji žele istinske a ne kozmetičke promene, sve one koji su demokratski nastrojeni i žele ne samo pad jednog režima, već i demontažu ideoloških temelja na kojima naprednjački režim počiva. Svaki radikalni zaokret građanskog nezadovoljstva u desno vodi u sigurnu propast protesta, to je oproban recept. U tom slučaju Aleksandar Vučić i njegova razbojnička banda će moći zadovoljno da trljaju ruke.
Ako građani i studenti ne smognu snage da izađu iz začaranog kruga nacionalističkih zabluda, ako se ne otrgnu iz okova pogubne ideologije koja iza sebe ostavlja jedino pustoš i smrt, ako ne iskorače iz mračnog nasleđa prošlosti – ostaje nam samo da tapkamo u mestu i trajemo u večnom Vidovdanu mrmota.

Studentski protest i ideologija ‘Srpskog sveta’: Neki novi bacači cvijeća na tenkove

Dok Aleksandar Vučić proslavlja Dan pobjede nad fašizmom u Moskvi, u gostima kod Vladimira Putina, Hitlera našeg doba, njegova dvorska svita u Srbiji takođe obilježava praznik, mada nikome nije jasno zašto. Odavno je obilježavanje ovog svijetlog datuma pretvoreno u farsu, otkad su Srbiju zajahali duhovni i ideološki potomci onih koji su u Drugom svjetskom ratu bili na strani okupatora. Tradicija ruganja antifašizmu, poglavito Narodno-oslobodilačkom pokretu koji je porazio naciste i njihove sluge, nastavljena je i ove godine.
Kao i svake godine, i sada su zvaničnici prvo oskrnavili Spomen kompleks “Groblje oslobodilaca Beograda”. Predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milica Đurđević Stamenkovski, kao i ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko položili su vence na spomenike onih koji su dali živote u borbi protiv fašizma. Njima su se pridružili i takozvani “studenti koji žele da uče”, izdajnici svojih kolega koji se bore za slobodu, pravdu i demokratiju, za iste one ideale za koje su se borili i oni koji počivaju na Groblju oslobodilaca.
Potom je uslijedila šetnja Besmrtnog puka do Trga Republike, što je običaj uveden prije nekoliko godina. Tačnije – presađen iz matuške Rusije. Pošto su naši revizionisti, zakleti protivnici partizana i ostalih antifašista, temeljno izbrisali sjećanje na naše autohtone antifašističke tradicije, sa posebnim naglaskom na komuniste i partizane, ostalo im je jedino da uvoze lažnu tradiciju iz Rusije, zemlje koja danas djeluje slično kao Treći Rajh vo vremja ono. Kod nas se predstavnici vlasti ponašaju kao da je taj Besmrtni puk neka dugovečna tradicija, kao da potiče iz davnih dana, a zapravo se radi o novotariji.
<h2>Uvoz običaja iz Rusije</h2>
Besmrtni puk je nastao u Tomsku 2011. godine na inicijativu trojice novinara – Sergeja Lapenkova, Sergeja Kolotovkina i Igora Dmitrijeva. Po riječima istoričara Milana Subotića, ideja te manifestacije je bila da građani “nošenjem fotografija svojih umrlih predaka simbolično potvrde njihovo prisustvo u slavljeničkoj koloni”. Nešto kasnije, Putinov režim je preuzeo ovu građansku inicijativu, pa je Besmrtni puk preinačen u militarističku manifestaciju koja slavi moć Rusije i njenog gospodara. A onda su se srpske sluge ruskog hazjajina dosjetile da svoje podaništvo pokažu i uvozom Besmrtnog puka, manifestacije koja slavi ideologiju ruskog imperijalizma, što je u dijametralnoj suprotnosti sa antifašizmom. Kad pogaziš sopstveni antifašizam, normalno je da se ponašaš vazalski i kvislinški, kako drugačije.
Na čelu kolone stajali su ambasador Rusije i srpski ministri, među njima i osvjedočeni ultranacionalisti Nikola Selaković i Milica Đurđević Stamenkovski. Aleksandar Bocan-Harčenko je predstavnik države koja upravo sprovodi genocid u Ukrajini, masovno ubija civile, diči se pokoljima nevinih, sravnjuje gradove sa zemljom, zatire sve pred sobom, ukratko – ponaša se slično kao nacistička Njemačka. Teško je pronaći adekvatniju osobu za povorku koja slavi antifašizam, pošto su nacisti iz Drugog svjetskog rata mrtvi.
Doduše, vlast je u namjeri da oskrnavi praznik posezala i za radikalnijim rješenjima, pa je tako prije koju godinu Besmrtni puk u Nišu predvodio osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević. Njega su izabrali silom prilika, jer su Gebels, Gering, Himler, Hajdrih i slični nacistički zlikovci bili opravdano odsutni.
<h2>Zabranjeno pominjanje partizana</h2>
Da čitava manifestacija bude još apsurdnija, pomenuti ministri su poznati kao vatreni obožavaoci svih mogućih srpskih ratnih zločinaca iz devedesetih godina, kao i cijelog velikosrpskog projekta koji je iza sebe ostavio etnički očišćene teritorije, spaljena sela, porušene gradove, desetine hiljada mrtvih, milione raseljenih, silne masovne grobnice, neizmjernu patnju, jad i pustoš. Baš kao i fašizam u Drugom svjetskom ratu.
Nepotrebno je napominjati da su Vučićevi saradnici listom pristalice rehabilitacije kvislinga. Revizionisti, mrzitelji partizana, duhovna čeda četnika i ostalih kolaboracionista proslavljaju Dan pobjede nad svojim ideološkim istomišljenicima – zaista djeluje kao nacrt za neku dramu apsurda.
Kao i svake godine, i ove su funkcioneri izgovarali bezlične, besmislene izjave koje dodatno potcrtavaju svu bizarnost čitave predstave. Tako je, na primjer, Ana Brnabić proslovila kako “Dan pobjede nad fašizmom obilježavamo sa ponosom, dubokim poštovanjem i zahvalnošću prema svima koji su se borili za slobodu, pravdu i dostojanstvo čovjeka”. A ko su ti svi koji su se borili za slobodu? Kako se zvao njihov pokret? Imaju li ti ljudi neka imena?
Političari se brižljivo čuvaju da nijednom riječju ne pomenu partizane, Narodno-oslobodilački pokret, Josipa Broza Tita, Koču Popovića, Peka Dapčevića, nekog od nebrojenih narodnih heroja, bilo koga ko je zaista oslobodio Srbiju i Jugoslaviju od fašizma. Neupućeni posmatrač sa strane iz onog što političari govore nikada ne bi mogao da zaključi ko se to borio protiv fašizma i ko je oslobađao zemlju. Ako bismo slijedili zvanični narativ, zasnovan na istorijskoj reviziji, ispalo bi da su Draža Mihailović, njegovi četnici i Crvena armija porazili fašizam, a da su im u tome eventualno pomogli Milan Nedić i Dimitrije Ljotić.
<h2>"Uz maršala Tita, junačkoga sina"</h2>
Zato ne čudi što muzičkim dijelom proslave dominiraju pjesme kao što su “Marš na Drinu”, “Vostani Serbije”, “Ovo je Srbija” ili “Tamo daleko”. Kakve veze imaju te pjesme sa Narodno-oslobodilačkom borbom, antifašizmom i Drugim svjetskim ratom, to ni najvispreniji istoričar muzike ne bi umio da objasni. Važno je samo da se ne čuju pjesme koje su pjevali partizani, borci protiv fašizma, kojima bi ovaj praznik trebalo da bude posvećen. I bez kojih praznika ne bi ni bilo.
Nikako da čujemo neke stihove kojima su se bodrili borci protiv nacističkog okupatora i njegovih slugu. Na primjer: “Po šumama i gorama naše zemlje ponosne idu čete partizana, slavu borbe pronose”, ili “Padaj silo i nepravdo, narod ti je sudit zvan. Bež'te od nas noćne tmine, svanuo je i naš dan”, ili “Uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao smest’, mi dižemo čelo, mi kročimo smjelo i čvrsto stiskamo pest”, ili “Sred pušaka bajoneta, straže oko nas, tiho kreće naša četa kroz bilećki kras”, ili “Budi se istok i zapad, budi se sjever i jug! Koraci tutnje u napad, naprijed uz druga je drug! Naprijed sve bliže i bliže, čuje se koraka bat! Glas miliona se diže, dole fašizam i rat!” Te pjesme su izbrisane iz kolektivnog pamćenja, zajedno sa onima koji su ih pjevali. Kao da onih 800.000 partizanskih boraca i borkinja na čelu s Titom nikad nijesu ni postojali.
Dobro, ne treba biti previše kritičan prema nevoljnim slavljenicima Dana pobjede nad fašizmom, koji su prinuđeni da kiselih lica obilježavaju praznik koji bi najradije izbrisali iz istorije. Imali su oni i mnogo crnjih i gorih prestupa. Prije četiri godine su naši vrli antifašisti uspjeli da Dan pobjede nad fašizmom obilježe pjevanjem ljotićevskih pjesama iz zbirke dobrovoljačke lirike “Tvrđava”, objavljene tokom Drugog svjetskog rata. Na sceni Narodnog pozorišta orile su se popjevke pokojnih fašista iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koje je sa ekrana smještenog iza pojaca pomno slušao čuveni borac protiv fašizma Draža Mihailović.
<h2>Neznani junaci</h2>
Do kakvog nonsensa može da dovede negiranje i falsifikovanje prošlosti najbolje je pokazao premijer Srbije Đuro Macut. Za razliku od kolega koji su se bar obreli na pravom mestu, predsjednik Vlade je potpuno zalutao, pa se našao na Avali, gdje je položio vijenac na Spomenik neznanom junaku. Kakve veze ima taj spomenik sa Drugim svjetskim ratom i pobjedom nad fašizmom? Nikakve.
Spomenik je posvećen žrtvama balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata, Ivan Meštrović ga je napravio 1938. godine, prije okupacije i borbe protiv fašizma. Otkud onda Macut na Avali? Kako je uspio da pobrka ratove? Odgovor je jednostavan – da ne bi morao da oda počast omraženim partizanima, te da bi pobjedu nad fašizmom izmjestio iz istorijskog konteksta, prevashodno jugoslovenskog, i upisao je u tradiciju srpskih oslobodilačkih ratova.
Brisanje partizanskih, komunističkih, antifašističkih i socijalističkih tradicija u Srbiji traje već decenijama. Na kraju smo stigli u apsurdnu situaciju da se partizani ne pominju čak ni prilikom proslavljanja praznika za koje su sami zaslužni, kao što su Dan pobjede nad fašizmom ili Dan oslobođenja Beograda. Mladi naraštaji su sistematski indoktrinirani lažnim nastavnim programima, njima partizani i njihova borba ništa ne znače. To je vidljivo i u studentskoj pobuni, nema parola, pjesama, ikonografije koji bi podsjećali na partizane, dominiraju nacionalni motivi, potekli iz ideologije koja je uvijek stvarala ovakvu državu protiv koje se studenti bore.
Tito, Koča Popović, Ivo Lola Ribar, Nada Dimić, Đuka Dinić, Sava Kovačević, Lepa Radić – nisu više narodni heroji, već neznani junaci. Dok takvo stanje traje, dok srpsko društvo ostaje pogruženo u revizionizam i falsifikovanje prošlosti, dok nam vlada ideologija koju su partizani porazili – nema mnogo smisla da obilježavamo 9. maj. Više bi nam priličilo da slavimo Dan pobjede nad antifašizmom.

Kako su partizani postali neznani junaci

Jezivo mi je što postoji tolika količina bezbožništva u crkvi. To mi je nerazumljivo - poručio je beogradski književnik, novinar i kolumnista Tomislav Marković komentarišući ofanzivu koju u Crnoj Gori predvodi Crkva Srbije s ciljem da sluge okupatora u Drugom svjetskom ratu i ratne zločince rehabilituje i proglasi za antifašiste i mučenike.
Marković je, gostujući u Drugačijoj radio vezi Antene M, rekao &nbsp;da je to potpuno katastrofalno, ali istovremeno i logičan nastavak onoga što oni zagovaraju sve vrijeme - tu, kako je rekao, četničku priču u crkvi.
- I devedesetih su blagosiljali zločince, Škorpione i sve redom, Kačavenda je dočekivao Ratka Mladića kao oslobodioca Srebrenice... Tako da je meni ovo logičan slijed - istakao je Marković.
Jasno mu je, kaže, da se oni Boga ne boje.
- I da tu u Boga niko ne vjeruje. To je jasno kao dan. Ali mi je nevjerovatno da se ne pojavi neka grupa teologa i pruži neki otpor crkvenim vlastima. Čudo da nije rečeno svi smo mi Adolf &nbsp;Hitler ili Rudolf Hes ili nešto slično - ocijenio je on.
<h2>Svi su tamo gdje treba: Vučić u Moskvi, studenti u Briselu</h2>
Na pitanje da li je odlazak Aleksandra Vučića na Putinovu paradu u Moskvi, i pored jasnih upozorenja Brisela, jasna poruka Evropskoj uniji kojem je carstvu odlučio da se privoli predsjednik Srbije, Marković odgovara da on tu poruku šalje dugo.
- On tu poruku šalje već dugo, a oni nikako da ga shvate ozbiljno. Nego stalno pokušavaju da od njega naprave nekog saradljivog čovjeka koji bi da unapređuje demokratiju, da se bori protiv korupcije, da širi slobodu medija i sve ostale slobode... Što je besmisleno jer čovjek radi na zatiranju svega pomenutog od početka svoje vladavine, a i ranije, kroz cijelu svoju karijeru - rekao je Marković.
Misli, ipak, da je ovo crvena linija koju će u Briselu teško moći da ignorišu, pogotovo stoga što je sve sada jasno podijeljeno.
- Danas i sjutra svi su tamo gdje treba da budu: Vučić je u Moskvi sa ostalim agresorima i diktatorima, a studenti, koji su sada glavni motor promjena i njegov glavni protivnik, su u Briselu i u EU - kazao je Marković.
Stvari se kristališu i sve je, cijeni on, onako kako bi trebalo da bude. Nije siguran da će odmah biti radikalnih rezova, ali vjeruje da je Briselu već teško da ignoriše masovne studentske proteste u Srbiji, pogotovo što su evropski izaslanici konstatovali da nema suštinskih razlika između zahtjeva studenata i EU.
- S druge strane, stvari su iskristalisane jer Evropa mora da se brani od Rusije i svako ko bude otvoreno na ruskoj strani bojim se da neće imati šta dobro da očekuje u budućnosti, dodao je.
<h2>Neće samo EU dići ruke od Vučića</h2>
Gost Drugačije radio veze ističe da je dobro što je Tonino Picula izvjestilac, jer se ne libi da Evropskom parlamentu predoči istinitu sliku o stanju u Srbiji. Vučić nije legitiman predsjednik jer pobjeđuje na neregularnim izborima i krši Ustav, kaže Marković i još jednom naglašava da EU više "ne može da trpi ruske ljude".&nbsp;
Kaže da promjena odnosa prema predsjedniku Srbije možda ne ide željenom brzinom, ali da je konačno počela da se jasno pokazuje.
- U tom smislu ja nijesam nezadovoljan. Mislim da ovo ide u dobrom smjeru. I da, htjeli ne htjeli, na kraju će morati da dignu ruke od Vučića. I neće samo EU morati da digne ruke od Vučića, jer u ovakvoj situaciji, kada je po svim istraživanjima najmanje 60 odsto ljudi potiv njega a podržavaju studente, on više nije u stanju da bilo šta od onoga što je obećao isporuči svojim partnerima - istakao je Marković.
Na pitanje da li će Vučić prihvatiti zahtjev studenata za raspisivanje vanrednih izbora, Marković najprije ukazuje da i dalje nema uslova za njihovo regularno održavanje jer režim ima ogromnu prednost: medijsku, organizacionu, uvozi birače, spiskovi nijesu sređeni...
- Čak i po tim uslovima narodnjaci su u panici i kukaju: ne, ne, nipošto izbori! Miloš Vučević, bivši premijer - fikus poručuje: ne, ne propala bi država. Kod njih je velika panika tako da ja nijesam siguran da će Vučić popustiti mirno. Vjerovatno ima neku svoju računicu ali meni se čini da on više ne može da dobije izbore ni pod kojim uslovima. Prosto se promijenila atmosfera u društvu. Ljudi su se oslobodili tog straha... Mada ne znam čega su imali da se plaše, ali hajde sad - kazao je on.
Tomislav Marković ističe da bi Vučić, ukoliko odmah ne ispuni zahtjev studenata za raspisivanje vanrednih izbora, mogao da bude suočen sa masovnim demonstracijama i da će, na kraju, ipak morati to da uradi. Zahtjev studenata vidi kao izraz njihovog velikog samopouzdanja da mogu srušiti režim na izborima, uprkos svim prednostima koje neće moći da budu otklonjene kad god se izbori desili. Konačno, primjećuje da je tako bilo i sa padom Miloševića, kojega su u Srbiji mase iskreno voljele, za razliku od Vučića koji vlada dominantno ucjenama i strahom.
Problemi sa kojima se suočava u Srbiji neminovno se reflektuju na Vučićevu spoljnopolitičku poziciju. Marković smatra da je, možda, preuranjeno reći da je predsjednik Srbije izgubio sve četiri stolice na kojima je do skoro sjedio, ali da su i one na koje još računa "klimave", u to nema sumnje.
Ako mu je Putin jedini adut, pravoslavlje je osuđeno na propast
Ocijenio je i da je posjeta patrijarha Porfirija Perića Moskvi bila neka vrsta pripreme za Vučićev dolazak. Kaže da je prvi čovjek srpske crkve tamo bio u ulozi "kurira".
- Ono je bilo sramotno. Ajde na stranu sve, ali meni je bilo najstrašnije ono što je pričao iz razgovora sa jerusalimskim patrijarhom. Kao, pravoslavlje ima jedan jedini adut, a to je Putin! Sad razmišljam - pa, ako je tako, onda je pravoslavlje osuđeno na propast! Zar je toliko loša situacija? Znam da jeste loša, ali da je stanje baš toliko katastrofalno, nijesam znao! Putin je smrtan čovjek, umrijeće, što će poslije? Što je tu problem? Ajde, na stranu Porfirije, katoličanstvo i potestantizam već dugo rade nešto da se prilagode savremenom svijetu i da nađu neke odgovore na nova pitanja i izazove. Pravoslavlje, bogami, slabo. Kad smo već kod Rusije, ona ima veliku filozofsku i religijsku misao koja počinje Solovjevim, pa je nastavljaju Berđajev, Šestov, Fjodorov... Oni su sve to, praktično, odbacili a te ljude proglasili jereticima - kazao je Marković.
Ako se tako radi, kaže on, onda se na kraju stigne do Putina.
- Danas je najteže pravim vjernicima u Rusiji i Srbiji koji bi željeli da imaju svoju crkvu, a nemaju je - zaključio je Marković.

Marković: Jezivo je da postoji tolika količina bezbožništva u crkvi, čudo da nije rečeno „svi smo mi Adolf Hitler“

Srpska pravoslavna crkva i njen šef, po milosti Vučićevoj patrijarh srpski gospodin Porfirije, pokušali su da sakriju o čemu je bilo reči na sastanku sa masovnim ubicom Vladimirom Putinom i njegovim duhovnim stubom odbrane satanskog zla, patrijarhom Ruske pravoslavne crkve gospodinom Kirilom. Na zvaničnom sajtu SPC pojavilo se par šturih, regularnih saopštenja o putešestviju patrijarha Porfirija i episkopa bačkog Irineja u daleku, ali srpskom srcu blisku Moskvu, na pokolonjenje ruskom diktatoru.
Na osnovu tih birokratskih vesti nije se moglo mnogo saznati šta se zbivalo u Kremlju. Međutim, Kremlj je smatrao da treba obznaniti javno proklamovanu pokornost srpske crkve ruskoj, te jasno izraženu ropsku podložnost srpskog naroda starijem i znatno krupnijem ruskom bratu, pa su objavili transkript razgovora srpske i ruske strane na sajtu Ruske pravoslavne crkve. Ponešto se tu izgubilo u prevodu, a i kremaljski špijuni su skloni šminkanju realnosti, tako da donosimo pravi transkript dijaloga u paklu koji smo dobili posredstvom šestog čula trećeg oka u petoj dimenziji.
Vladimir Putin: Vaša Svetosti! Dozvolite mi da vas srdačno pozdravim u Moskvi, kao i ovde u ovim odajama – ovde vlada posebna atmosfera. Vazduh je ispunjen nevidljivim prisustvom duhovima desetina miliona mrtvih koje su moji prethodnici pobili, ni krive ni dužne. Osećate li kako u vas gledaju milioni uplašenih očiju? Osećate li kako vam mrtvi dahću za vrat? Te odvratne lešine je nemoguće ubiti jednom zauvek, džaba smo se onoliko naradili po gulazima, oni se uvek vraćaju. Ne obraćajte pažnju na njih, navikne se čovek posle nekog vremena.
Veoma nam je drago što vas vidimo. Znam da Srpska pravoslavna crkva daje značajan doprinos jačanju odnosa između naših naroda, koji tradicionalno održavaju najtoplije, najbliže i najpoverljivije savezničke odnose. Dobro vam je poznata priroda tog savezništva: mi naređujemo, vi izvršavate; mi smo gazde, vi ste sluge. I to dobrovoljne. I još ste ponosni na svoje lance.
Već sam rekao da rusko-srpski odnosi uvek imaju poseban karakter, pa tako i danas. To je, između ostalog, zato što nas povezuju snažni, duboki, duhovni zajednički koreni. Ta povezanost zasnovana je na našem zajedničkom služenju duhu pogibli, zloduhu razaranja, anđelu uništenja, Abadonu. I vi i mi dobro znamo kome služimo i kome se molimo, Princu tame, Knezu ovog sveta, simpatičnom đavolku kog oni odvratni zapdnjaci, ogrezli u materijalizam i obezduhovljenost, predstavljaju naivno, kao nekakvo rogato i repato čudovište.
Uvek nam je drago da vas vidimo. Za 9. maj očekujemo predsednika Srbije u Moskvi na svečanostima povodom Pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Nipošto u Drugom svetskom ratu. Kao što vam je poznato, za nas postoji samo otadžbinski rat koji je počeo 1941, kad je Hitler prekršio obećanje dato svetom Staljinu i napao SSSR. Ne znam šta mu je to trebalo, mogli su lepo da podele svet na dve sfere, nacističku i staljinističku, na dva konc-logora u kojem bi milijarde bednih ljudskih stvorenja skapavale. Ono što naši vrli predšasnici nisu uspeli da ostvare, nadam se da ćemo ispraviti mi, njihovi naslednici, Donald Tramp i moja malenkost.
Znamo da situacija na Balkanu nije jednostavna, i poznata su nam vaša nastojanja da ojačate poziciju Srbije, uključujući i značaj Sabora Srpske crkve koji ste održali. Kad već niste uspeli da proširite uticaj đ i stvorite Veliku Srbiju topovima i tenkovima, ubicama i haubicama, snajperima i gelerima, treba probati i saborovanjima i duhovnim sredstvima prinude, pomoću takozvane meke moći koja ume i da se stvrdne, po potrebi.
Uvek nam je drago da vas vidimo. Dobrodošli!
Patrijarh Porfirije: Gospodine predsedniče, izvinite, reći ću nekoliko reči – ne govorim tako dobro ruski, ali sve razumem. Vladika Irinej je takođe sa mnom, on govori veoma dobro ruski jezik.
Hvala vam što ste nas primili i čestitam vam Pashu, kad se već mora. Hristos vaskrse! Navodno. Mada ja u to, pravo da vam kažem, ič ne verujem, ali moram da zborim zvaničnu verziju priče, jer me na to obavezuje funkcija koju obavljam. Šta ćete, svi smo mi glumci u velikom svetskom teatru.
Želeo bih da vam se zahvalim za sve što činite na nivou vrednosti. Jer vrednosni temelj – bez vrednosti, bez ideologije – ne ideologije, kao što bi rekli, psihološki, već u suštini – nemoguće je živeti. A vaše vrednosti su naše vrednosti, vaša ideologija je naša ideologija. Učinke tih vrednosti i ideologije možemo videti svakog dana diljem odmetnute Ukrajine koja je odbila da vam se pokori i zato doživljava sudbinu kakvu zaslužuje. Te vrednosti su spaljeni i porušeni gradovi, mrtva deca, pobijeni starci, civili zatrpani u ruševinama zgrada, škola, biblioteka, domova kulture. Te vrednosti su razrušene crkve i druge bogomolje. Zaista ste učinili velika dela u služenju ocu našem, Satani.
Od vere sve zavisi: kako verujemo – takav je naš život, naše reči i tako dalje. A mi verujemo u silu, moć, snagu, razaranje, u atomsku bombu i osveštanog “satanu”.
Vi znate i sami ste rekli da su u prošlosti odnosi naših crkava uvek bili odnosi ljubavi i saradnje između Ruske i Srpske crkve. Mislim da je i danas tako… Da li se tako kaže?
Patrijarh Kiril: Tako je!
Patrijarh Porfirije: Moji prethodnici – patrijarsi Srpske Crkve – u prošlosti su uvek bili povezani sa patrijarsima Ruske crkve. I moj prethodnik, Njegova Svetost patrijarh Irinej, govorio je: nama Srbima treba… Kako je govorio?
Mitropolit Irinej: Samo trenutak, da premotam traku na prislušnom uređaju koji mi je Udba ugradila u mali mozak pre pola stoleća. Rewind, rewind, aha, evo ga: Govorio je da naša mala lađa, ploveći po uzburkanom moru, uvek mora biti vezana za veliki ruski brod.
Patrijarh Porfirije: Želeo sam da kažem da mi osećamo i verujemo da je to istina. Moram da kažem, da biste znali, a vi već znate, ali treba ponovo reći, da srpski narod gleda na ruski narod kao na jedan. Jasno je koji je to narod, onaj veći, silniji, moćniji, brojniji – ruski. Srbi su, dakle, Rusi, samo smo imali nesreću da nas onaj ćopavi Vuk svojom reformom odvoji od matuške Rusije, da prostonarodni jezik uzme kao osnovu za jezički standard, umesto da smo lepo zborili ruskoslovenski, kako kremaljski bog zapoveda. Tu grešku ćemo ispraviti u ovom veku i stopiti se sa velikim ruskim narodom, baš kao što su to učinili i silni emigranti koji su se preselili u Rusiju pre nekoliko vekova i uspešno asimilovali, za razliku od nas nesrećnika u Austro-Ugarskoj koji ostadosmo Srbi pukom greškom.
Ponekad može biti da je nada Srba velika, nada koja više zavisi od Rusije, ruske politike, nego od srpske. Možda je to paradoks, ali to tako izgleda samo onom ko drži do nekakve slobode, a za nas koji vrhunac života vidimo u robovanju Rusiji sasvim je normalno da imamo više poverenja u vas nego u sebe.
Pre dve nedelje bio sam u Jerusalimu i razgovarao sa patrijarhom jerusalimskim, mnogo smo razgovarali. Nije znao da ću biti u Moskvi. I kada smo govorili o pravoslavlju globalno, rekao mi je: Mi pravoslavni imamo jedan adut. Pitao sam: Koji? Vladimir Putin, rekao mi je. Te reči govore sve. Pošto ionako ne verujemo u Hrista, Oca, Svetog duha i ostale trice i kučine, ostaje nam vera u zemaljsko božanstvo, u vas, zato vam se ovom prilikom klanjam do zemlje i ljubim vam svetu desnicu nogu. Jedino ne znam šta ćemo mi mali pravoslavni raditi ako vi, ne daj bože, daleko bilo, pu pu, da ne čuje zlo – jednog dana umrete. Znam, znam, i meni to deluje nemoguće, kako jedini adut pravoslavlja da premine, to ne biva, ali ipak se pronose glasine da ste i vi samo čovek, ma koliko to izgledalo glupo, naivno i nerealno. Oprostite mi za ovaj trenutak slabosti i maloverja, lako je vama kad ste bog, pa ne padate u iskušenja i uninije, ali ja sam ipak samo smrtni čovek, iako sam patrijarh. Jasno je da ćete vi živeti večno. U suprotnom, da ste vi samo čovek, pravoslavlje bi ostalo bez jedinog aduta i bilo osuđeno na propast. Zaista je prava sreća da ste vi bog.
Treba naglasiti da smo vam zahvalni za sve što se tiče vaše podrške i stava vezanog za Kosovo i Republiku Srpsku, i naravno, Crnu Goru – tamo je naš narod, naša crkva. Pomagajte, ako boga znate, nismo mi krivi što nam je propao projekat teritorijalnog proširenja, to je sve plod međunarodne zavere belosvetskih sila sa zlog zapada. Dajte da spasimo što se spasiti da.
Vi veoma dobro znate da bez vaše podrške i podrške Kine ne znam šta bi bilo sa Kosovom. Bio sam tamo za Vaskrs, to je sedište srpskog patrijarha. Molimo vas da ostanete na tom stavu i učinite sve što je moguće. Jer – nezavisno od politike, nezavisno od ljudi, od vesti koje imamo – bez Kosova, mogu reći, i bez Republike Srpske, srpski narod je bez perspektive. Jer mi jedini smisao života vidimo u proširenim teritorijama, u golemoj državi, ne znamo baš šta bismo sa sobom činili na ovom svetu da nije tih težnji za osvajanjem i otimanjem. Ako ostanemo bez tih zemalja, možemo samo kolektivno da se samoubijemo, stvarni ne vidim drugo rešenje.
Naravno, imamo veoma dobre odnose sa predsednikom, i on vam je poslao pozdrav i rekao mi je da će 9. maja biti ovde nezavisno od okolnosti u Evropi i tako dalje. Kao što vam je poznato, ja sam samo formalno vođa crkve, a suštinski sam kurir predsednika Vučića i jedan od viđenijih članova posluge, nešto kao majordom.
Naš stav, što se tiče Kosova, Republike Srpske i Crne Gore, mislim i osećam da zavisi i od stava Ruske Federacije na globalnom nivou. Moja želja i želja većine u našoj crkvi je da u perspektivi, ako bude novog geopolitičkog razgraničenja, budemo blizu u tom ruskom okruženju.
Mitropolit Irinej: U ruskom svetu.
Patrijarh Porfirije: Da, u ruskom svetu, u pravoslavnom svetu. Iza gvozdene zavese, u brlogu gde ćemo moći da ovim nesrećnim vernicima radimo šta nam se prohte, da ih šišamo kao ovce i cedimo kao suvu drenovinu, kao što smo i do sada činili. O pravoslavlju smo razgovarali sa Njegovom Svetosti patrijarhom, to je onako, pojednostavljeno. I kod nas ovih dana imamo revoluciju. Kako se zove?
Mitropolit Irinej: Obojena.
Patrijarh Porfirije: Jeste, obojena revolucija, cvetnaja, Vi to znate. Pobunili se neki studenti i par miliona takozvanih građana zbog nekog tričavog ubistva 16 ljudi i sakaćenja još dvoje, usled korupcije, javašluka, nebrige i nestručnosti naprednjačke vlasti, čiji sam verni sluga. Ne znam zašto bi nekome smetalo neko sitno masovno ubistvo? Nisu im smetali onoliki pokolji, hladnjače, progoni, etnička čišćenja, masovne grobnice i genocid, nije im smetalo više od sto hiljada pobijenih, ko zna koliko ranjenih i milioni raseljenih, a sad se kurobecaju zbog nekog zanemarljivog broja mrtvih i osakaćenih. Odmah se vidi da tu nisu čista posla, sve je to plod tuđinskog uticaja.
Nadam se da ćemo to iskušenje pobediti, kao što bi rekli. Jer znamo i osećamo da centri moći sa Zapada žele da ponište identitet srpskog naroda i kulturu. Naravno, reč je o vrlo usko shvaćenom identitetu i kulturi, to je identitet koji nam je darovao Ratko Mladić, to je kultura smrti, ništa drugo &nbsp;iz srpske tradicije ne priznajemo, pogotovo ne neke prosvetiteljske i emancipatorske, oslobodilačke, antifašističke sadržaje.
Hvala vam, što bi rekli, i neka vam Bog da snage, mudrosti. Naše molitve su uvek sa vama, i nadam se da Gospod pomaže. Pardon, Satana.
Vladimir Putin: Vaša Svetosti, govorili ste o identitetu. Tim se bavi crkva uopšte, a Ruska pravoslavna crkva pod vođstvom Njegove Svetosti patrijarha moskovskog i cele Rusije. Njegova Svetost patrijarh ulaže mnogo napora da bi ojačao naše tradicionalne vrednosti, naša duhovna načela sažeta u kratkim izrekama: Udri i ubij, zgromi i polomi! Ubij, zakolji da ništa ne postoji!
I uvek, kada se sastajemo, pominjemo i govorimo o našoj braći po pravoslavlju, i to je stav Njegove Svetosti. Uvereni smo da i u razgovorima sa vama o tome stalno govori.
Vaša Svetosti!
Patrijarh Kiril: Dubokouvaženi Vladimire Vladimiroviču, oče i bože naš!
Veoma sam radostan što je ovaj sastanak održan. Od svih pomesnih pravoslavnih crkava, Srpska je najbliža Ruskoj crkvi – po kulturi, po jeziku. Pa i ako govorimo o istoriji: naše zemlje nikada nisu ratovale, a ako su ratovale, onda samo rame uz rame protiv nekog drugog. Dobro, par puta smo žestoko zeznuli Srbe, dali smo njihove zemlje Bugarima, ali znate kakvi su Srbi – vazda ropski nastrojeni prema Rusima, oprostili bi nam i kad bismo ih sve pobili, a kamoli ovakve sitnice.
Dobro, hteli smo i da ih porobimo 1948, nismo uspeli, pobuniše se zlikovci, jer ih je predvodio onaj Hrvat Tito, ali zato danas ispravljamo tu grešku. Danas bi patrijarh Porfirije i njegov šef Aleksandar Vučić potpisali Rezoluciju Informbiroa. Ma šta potpisali, sami bi napisali tekst Rezolucije, dobrovoljno se samokritikovali i izvršili sepuku, jer nisu bili dovoljno pokorni velikom ruskom bratu.
I ta ljubav prema Rusima, prema ruskom narodu, prema Ruskoj crkvi, ona je organski ugrađena u kulturu Srbije, srpskog naroda. Zato su za nas to najbliži prijatelji, naša braća – i po duhu, i po životnoj filosofiji. Jer i mi i oni nemamo pojma šta bismo sa sobom, ni u šta ne verujemo osim u silu i moć, jedini smisao života vidimo u otimanju, samo da se ne bismo suočili sa sobom. Resantiman, osvetoljubivost, ogorčenost – to su osnovni sastojci i naše i njihove duše koja je zato u stalnom ratnom stanju.
A ako uzmemo istoriju, srpski narod i Srpska crkva nikada nisu izdali Rusiju, mada je bilo nekih primera koji su se nešto kurobecali, ali to ćemo sad zanemariti. Neke slovenske zemlje, nećemo ih pominjati, pod uticajem moćnih militarističkih zapadnih snaga menjale su svoju orijentaciju na neko vreme, potom su se kajale, ali su je menjale. Ima tih nekih slovenskih narodića koji odbijaju da priznaju kako je Rusija gospodar celog slovenskog sveta, a da je uloga sitnih naroda svedena na služenje Rusiji. Hoće gospoda da budu slobodna, budale. Srbi to nikada nisu činili. Ta ljubav prema Rusiji, ona je, možda, čak ugrađena u gene srpskog naroda, jer ima taj neki deo DNK zadužen za ljubavna osećanja prema drugim narodima, i to celim, prema svakom pripadniku ruske nacije, to mi moj unutrašnji biolog i genetičar govori iz malog mozga.
Sve to se veoma odražava i na međucrkvene odnose. Mi smo uvek u jednomisliju. Mislimo kao jedan, a on zebe od mnogo mišljenja. Jasno je, mnogouvaženi, uzvišeni Vladimire Vladimiroviču, da ste vi taj jedan koji je zadužen za mišljenje, a da smo svi mi ostali papagaji koji ponavljaju vaše reči. I kada na međupravoslavnim platformama dođe do nekih diskusija, uvek osećamo podršku Srpske crkve.
I onda, naravno, želeo bih da kažem da su Srbi, naravno, zapadnije od nas, tako je Gospod odredio. To je crkva koja se licem u lice susreće sa zapadnim svetom, od koga je, verovatno, dobila i dobijala mnogo korisnog u naučnoj i kulturnoj oblasti. Ali ono što se danas dešava sa ljudskim moralom, sa moralnošću na Zapadu – reći ću glasno, nema šta da se stidim – to je sve demonsko. Čist demonizam, što se vidi po tome da oni uopšte ne žele da budu deo Ruskog sveta koji bi se protezao od Lisabona do Vladivostoka. Mi malo ubijamo neke civile, silujemo, pljačkamo, osvajamo susedne zemlje, ubijamo novinare, intelektualce, aktiviste, opozicionare – a oni odmah skoče i ogovaraju nas. Odmah se vidi da su to nemoralni demoni.
Patrijarh Porfirije: Da, da, evo klimam glavom da potvrdim, baš sam uvežbao klimoglav, imam mnogo iskustva sa Vučićem.
Patrijarh Kiril: Zašto demonsko? Zato što je zadatak demona da čovek izgubi razliku između dobra i zla. Nema je. Postoji alternativa ponašanja. Crkva kaže: ovako se ne sme postupati. I reč Božja kaže: ovako se ne sme postupati. Na prime, Bog kaže: Ne ubij! Mi, doduše, ubijamo, ali u skladu sa Božjom zapovešću: Ne ubij, ako ti savest nije mirna pred tvojom nacijom. To je, doduše, smislio onaj fašista Hajnc, ali je očigledno da je bio bogonadahnut. A savremena sekularna kultura kaže: zašto ne, čovek je slobodan da postupa onako kako želi, to je jednostavno sloboda izbora. Kod nas toga nema, svi ima da postupaju onako kako kaže bog Putin. On određuje šta je dobro, a šta zlo. A na zapadu toga nema, nego svako radi šta hoće. Čista anarhija demonskog karaktera. Ovaj pristup uništava moralne osnove ljudskog postojanja, a za tim mogu uslediti strašne civilizacijske katastrofe. Jer ako čovek shvati da je slobodan, da nije rob, onda smo mi, kasta gospodara, direktno ugroženi. Šta će mi život ako ne mogu da gospodarim nad stotinama miliona robova? To nije život, to je besmislica.
Ljudi koji su danas ovde, za ovim stolom, i Njegova Svetost i vladika Irinej, oni su zaista duhovni vođe svog naroda koji se nije ni za šta pitao, njih dvojicu nije birao verni narod za lidere, već mala grupa povlašćenih episkopa o svemu odlučuje, jer je to u skaldu sa tardicionalnim vrednostima koje čiuvamo. Ta narodna stoka ne sme ni o čemu da odlučuje, kakva crna demokratija, gde bi nas to odvelo, to je čist satanizam. I znam kakvi su dobri odnosi u njihovim srcima prema Rusiji i lično prema vama. Njih dvojica prosto gore od ljubavi prema vama, dobro je što se sastajemo na javnom mestu, pred kamerama, da ste vas trojica sami u sobi, u intimnoj atmosferi, ko zna kako bi se to završilo, možda i nekim orgijama.
Zato je za mene danas emotivno veoma uzbudljiv događaj, zaista nadahnjujući – to što smo se svi sreli. Ali nadam se da će za tim uslediti neke dobre posledice u razvoju odnosa Ruske crkve sa Srpskom i Srbije sa Rusijom. Odnosno, nadam se da će nam Srbija i Srpska crkva biti još pokornije nego do sada, jer mi boljih i poslušnijih robova nemamo.

Dijalog u kremaljskom paklu

Umjesto što tamo zaustavljaš kamione smrznute piletine na Bulevaru Revolucije jer ti smrde pileća krilca, dođi ovdje u ujčevinu da sa ovim časnim, poštenim narodom braniš njihovo pravo na zdravu životnu sredinu - poručio je lider Demokratske narodne partije (DNP) Milan Knežević predsjedniku Crne Gore Jakovu Milatoviću koji ga je juče pozvao da napusti vlast.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.3406%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fwatch%2F%3Fv%3D694213877096739&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen allow="encrypted-media *;"></iframe></div></div></div>
Knežević je rekao da će to učiniti „kad budu udarili na jednog Botunjanina i Zećanina“.
Pitao je Milatovića hoće li on učiniti isto.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 65.0115%; padding-top: 120px;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fetv.me%2Fpolitika%2Fmilatovic-knezevicu-napustite-vladu-vec-danas&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div>

Knežević Milatoviću: Umjesto što zaustavljaš kamione smrznute piletine jer ti smrde krilca, dođi u ujčevinu da braniš pravo na zdravu životnu sredinu

Tunel Sozina večeras će biti zatvoren od 22 do 23:30 sati.
Tunel će biti zatvoren zbog vježbe za slučaj požara i saobraćajnog udesa u tunelu.

Tunel Sozina biće zatvoren večeras sat i po

Plan rasta Evropske unije za Zapadni Balkan nije samo još jedan EU fond, već instrument transformacije lokalnih zajednica, a stvarna transformacija nastupa tek kada građani na lokalnom nivou vide konkretnu promjenu, u energetskoj efikasnosti, digitalizaciji, zelenoj agendi, infrastrukturi.
To je poručeno na tematskoj sesiji: Plan rasta EU za Zapadni Balkan - mogućnosti za lokalne zajednice u Crnoj Gori, koja je održana u okviru Zajedničkog savjetodavnog odbora Komiteta regiona EU i Crne Gore.
Govoreći o poziciji Crne Gore u Evropskoj uniji, predsjednica Crnogorske panevropske unije, kopredsjedavajuća Zajedničkog konsultativnog komiteta između EESC-a i Crne Gore dr Gordana Đurović, podsjetila je da je riječ o maloj državi po obimu, ali složenoj po unutrašnjoj strukturi i razvojnim izazovima.
- Crna Gora, kada uđe u EU, toj velikoj grupaciji od 450 miliona stanovnika dodaće svega 0,14 odsto. Po teritoriji ćemo dodati oko 0,33 odsto, a budžetu EU od preko 17.000 milijardi dodaćemo oko 0,04 odsto. Toliko o našoj veličini, ali ne i o složenosti - navela je Đurović.
Ona je naglasila da, uprkos percepciji da Crna Gora ima samo opštine i državu, iza toga stoje različite podjele po demografiji, regionalnom razvoju i konkurentnosti.
- Moramo reći da Crna Gora, bez obzira koliko je mala, ulazi u veliku porodicu koja je i sama po sebi vrlo složena. Ohrabruje to što unutar EU ima mnogo malih država za koje postoji punopravno učešće u odlučivanju, uz očuvanje identiteta i suvereniteta i Crna Gora želi upravo to - rekla je Đurović.
Govoreći o reformskoj agendi u okviru Plana rasta, Đurović je istakla da je Crna Gora postavila izuzetno ambiciozan plan.
- Možda smo malo kasnili sa usvajanjem, ali naša agenda je ambicioznija od mnogih drugih, baš zato što želimo brzo pristupiti. U oblastima biznis ambijenta, ljudskog kapitala, digitalizacije, energetike i vladavine prava već smo realizovali oko 50 odstomjera, a za preostalih 50 odsto imamo godinu do dvije, u zavisnosti od mjere - navela je Đurović.
Đurović je upozorila i na izazove sufinansiranja i demografije.
- Vrijednost projekata je preko milijardu eura, što znači da svaki zahtijeva kofinansiranje, često i kredit. Uz to, suočavamo se sa demografskim izazovima, starenjem stanovništva, niskim prirodnim priraštajem i oslanjanjem na dijasporu. Ekonomija i demografska revitalizacija moraju biti jednako važna dva stuba - dodala je ona.
Predstavljajući ekonomske pokazatelje, postdoktorski istraživač i predavač na Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (WIIW) dr Bernd Christoph Ströhm, istakao je da je Crna Gora nakon teškog pada BDP-a tokom pandemije ostvarila snažan oporavak.
- Nakon pada BDP-a od 15,3 odsto tokom pandemije, Crna Gora se vrlo brzo i snažno oporavila. Ove godine očekujemo rast oko 3,4 odsto, uz istorijski najnižu nezaposlenost ispod 10 odsto - rekao je Ströhm.
Istovremeno, ukazao je da inflacija ostaje izazov, ali da potencijali u turizmu i obnovljivim izvorima energije daju snažan razvojni okvir.
- Turizam je i snaga i slabost Crne Gore. Neophodna je diversifikacija, ali istovremeno održivi, visokokvalitetni turizam i ulaganja u hidro, vjetar i solarnu energiju mogu Crnu Goru pozicionirati kao regionalnog izvoznika električne energije - ocijenio je Ströhm
Podsjetio da je Crna Gora među najuspješnijim državama u regionu po stepenu realizacije reformi u okviru Plana rasta.
- Crna Gora je do sredine 2025. realizovala oko 88 odsto svojih obaveza iz Reformskog agenduma, to je najviši nivo u regionu Zapadnog Balkana. Plan rasta nudi jedinstvenu šansu da se ubrza pristupanje EU i istovremeno donesu opipljive koristi građanima prije punopravnog članstva - kazao je Ströhm.
Predstavnik CEDEM-a dr Nenad Koprivica naglasio je da Plan rasta treba posmatrati prije svega kao test apsorpcionih kapaciteta Crne Gore.
- Plan rasta moramo posmatrati kao test naših absorpcionih kapaciteta. Pitanje je da li kao država možemo da iskoristimo ono što nam stoji na raspolaganju, a na raspolaganju su velika sredstva - naveo je Koprivica.
Podsjetio je da je Crnoj Gori za period 2024–2027. opredijeljeno 383 miliona eura, a da se transformacija dešava tek kada građani vide promjene u svojim opštinama.
- Stvarna transformacija nastupa tek kada građani na lokalnom nivou vide konkretnu promjenu, u energetskoj efikasnosti, digitalizaciji, zelenoj agendi, infrastrukturi. Zato Plan rasta nije samo još jedan EU fond, već instrument transformacije lokalnih zajednica - rekao je Koprivica.
Upozorio je i na rizik da lokalne zajednice budu zaobiđene.
- Ako lokalne samouprave ne budu dovoljno uključene u planiranje, implementaciju i monitoring, postoji rizik da sredstva ostanu neiskorišćena ili da projekti budu loše sprovedeni. Slabi institucionalni kapaciteti pojedinih opština mogu dovesti do propuštenih šansi - kazao je Koprivica.
Kao rješenje, on je istakao potrebu za udruživanjem opština i jačanjem regionalne saradnje.
- Iskustva Hrvatske i Slovenije pokazuju da su se opštine, kada su se udruživale u regionalne projekte, mnogo uspješnije povlačile sredstva. To je naročito važno za Crnu Goru, gdje male opštine moraju zajedno da grade kapacitete i projekte - kazao je Koprivica.
Rukovoditeljka Jedinice za nacionalna sredstva i reformsku agendu u Strukturi za upravljanje fondovima EU u Ministarstvu finansija, Žana Jovanović, istakla je da Plan rasta predstavlja veliku razvojnu šansu, ali i ozbiljnu obavezu za državu.
- Plan rasta predstavlja veliku razvojnu šansu za Crnu Goru, ali ga moramo posmatrati kroz dvije komponente, reformske mjere i infrastrukturne projekte. Mi smo sebi, sa svega oko 7 odsto učešća u ukupnom iznosu za Zapadni Balkan, postavili čak 130 koraka koje moramo ispuniti - navela je Jovanović.
Naglasila je da Ministarstvo finansija, u bliskoj saradnji sa Ministarstvom evropskih poslova i drugim institucijama, ima centralnu koordinacionu ulogu.
- Ministarstvo finansija je, u saradnji sa resornim ministarstvima i lokalnim samoupravama, jedan od ključnih nosilaca koordinacije Plana rasta i ispunjavanja svih onih koraka i reformi koje smo kao država ambiciozno preuzeli - kazala je Jovanović.
Podsjetila je da su već odobreni prvi infrastrukturni projekti u okviru Investicionog okvira za Zapadni Balkan.
- Do sada je odobreno pet značajnih infrastrukturnih projekata, od elektroenergetske infrastrukture, preko predškolske infrastrukture u više opština, do unapređenja obrazovanja. To jasno pokazuje koliko će sredstva iz Plana rasta biti važna upravo za lokalne zajednice - navela je Jovanović.
Govoreći o narednom periodu, Jovanović je ukazala da Plan rasta predstavlja i pripremu za buduće članstvo.
- Ovo je novi model finansiranja koji Evropska unija uvodi i koji će biti u fokusu i nakon 2028. godine. Mi se već sada pripremamo za korišćenje EU fondova koji će nam kao članici biti na raspolaganju, a koji će biti i do deset puta veći od sredstava koja imamo danas - rekla je Jovanović.

Plan rasta Evropske unije za Zapadni Balkan instrument transformacije lokalnih zajednica

Podgoričanka Milica Vujošević je, za prestižni akademski uspjeh, potvrđen prosjekom 10, proglašena najboljom studentkinjom Ekonomskog fakulteta u studijskoj 2025/26. godini, a nagradu joj je uručio rektor Univerziteta Crne Gore, prof. dr Vladimir Božović.
Ono što Milicu, studentkinju završne godine osnovnih studija Ekonomskog fakulteta i stipendistkinju Centralne banke Crne Gore, posebno izdvaja jeste njen takmičarski duh. Kao đak podgoričke Gimnazije, osvojila je prvo mjesto na državnom takmičenju iz francuskog jezika, a tokom studija se isticala u oblastima računovodstva i marketinga.
Kolege je opisuju kao pouzdanu i ambicioznu osobu, te prijatelja na kog uvijek mogu da računaju.
- Ekonomiju sam upisala zato što sam željela da steknem znanje koje ima praktičnu primjenu. Ekonomija je dio naše svakodnevnice, prisutna je u svakoj odluci koju donosimo, i upravo mi je zato bila zanimljiva – jer pruža širinu i veliki broj mogućnosti - kazala je Milica.
Na samom početku studiranja, najveći izazov bio joj je prvi semestar fakulteta.&nbsp;
- Za mene je to bila velika promjena u odnosu na srednju školu – novi način učenja, novo društvo i profesori, novi sistem ocjenjivanja koji mi je tada bio potpuno stran. Ali zahvaljujući radnim navikama i upornosti uspjela sam da se prilagodim, i taj period danas vidim kao jednu od najvrednijih lekcija - naglasila je Milica.
Jedno od najljepših iskustava tokom njenog školovanja bio je semestar proveden u Poljskoj, na SGH – Varšavskoj školi ekonomije.&nbsp;
- Najviše će mi u sjećanju ostati studentska razmjena i boravak u Varšavi, gdje sam stekla prijateljstva sa ljudima iz cijelog svijeta i po prvi put osjetila kako izgleda učiti u potpuno drugačijoj akademskoj sredini. Boravak u međunarodnom okruženju omogućio mi je da upoznam nove metode rada i steknem potpuno drugačiju perspektivu o studiranju, ali i o sebi - dodala je ona.
Navodi i da su je najviše inspirisali profesori koji su umjeli da prepoznaju njen trud i u pravom trenutku pruže podršku. Kako kaže, njihovi savjeti i strpljenje često su bili ono što joj je trebalo da nastavi dalje i vjeruje da može još više.
- Tokom studija trudim se da svaku priliku iskoristim da naučim nešto novo, da se oprobam u različitim oblastima i da rastem, kako akademski, tako i lično. Planiram da nastavim da usavršavam znanje iz oblasti ekonomije i finansija. Najponosnija sam na nagradu UCG, ne samo zbog postignutog uspjeha, već zato što sam dokazala sebi da se upornost i trud uvijek isplate - kazala je Milica.
Mlađim kolegama poručuje da budu hrabri i otvoreni.&nbsp;
- Ne bježite od izazova i budite dosljedni, jer rezultati ne dolaze preko noći. I prije svega – vjerujte u sebe i ne sumnjajte u svoj put - poručila je Milica.

Milica Vujošević najbolja studentkinja Ekonomskog fakulteta: Ne bježite od izazova i budite dosljedni

Zviždač iz Crnogorskog elektroprenosnog sistema, kojem je skandaloznom odlukom Upravnog suda ukinuta zaštita po inicijativi člana Savjeta Agencije za sprječavanje korupcije Mladena Tomovića, advokata ove elektroenergetske kompanije, nastavlja svoje „sizifovske bitke“ sa institucijama, pa se juče otvorenim pismom obratio vrhovnom državnom tužiocu Miloradu Markoviću i glavnom specijalnom tužiocu Vladimiru Novoviću. Naglasio je da mu je „prevarom i zloupotrebom službenog položaja od strane Mladena Tomovića, člana Savjeta ASK-a, Dušana Drakića v.d. direktora i Kristine Braletić pomoćnice direktora ukinuta zaštita“ koja mu je bila određena mišljenjem prethodnog rukovodstva Agencije. Upozorio je i da osnovano sumnja „da novo rukovodstvo ASK-a ima zaštitu određenih struktura u tužilaštvu“, ukazujući na činjenicu da je specijalni tužilac Miroslav Turković bio član Komisije koja je sprovodila postupak izbora kandidata za Savjet ASK-a i glasao za Mladena Tomovića, iako je imao kompletnu dokumentaciju koja je dokazivala da je on advokat CGES-a u predmetima procesuiranim u slučaju zviždača iz ove kompanije i da je pokrenuo postupak za ukidanje njegove zaštite.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2025120407124_6ec1bcbb659e5143ea4cd398d9e13fda19b7bb58bc15946fecfde7406e8b094e.jpg" data-media-id="editor_0" data-image-id="2025120407124_6ec1bcbb659e5143ea4cd398d9e13fda19b7bb58bc15946fecfde7406e8b094e" data-rendition-name="original" width="900" height="506" loading="lazy" alt="Mladen Tomović"> <figcaption>PROGONITELJ ZVIŽDAČA: Mladen Tomović(Photo: RTCG)</figcaption> </figure>  Sumnju da neko iz tužilačke organizacije štiti upravu ASK-a potkrijepio je i navodima da je tužilaštvo odbacilo kao neosnovanu njegovu prijavu protiv Mladena Tomovića, Dušana Drakića i Kristine Braletić, nakon što mu je ukinuta zaštita, odnosno status zviždača. Da uprava ASK-a ima zaštitu tužilaštva, prema ocjeni zviždača, potvrdila je i odluka tužioca Dražena Burića da odbije njegovu pritužbu na ovu odluku tužilaštva. Posebno je ukazao na činjenicu da je pritužbu dostavio 4. novembra ove godine, a tužilac je odbacio već poslije dva dana – 6. novembra. DRAKIĆEVO NEPOSTUPANJE Uzbunjivač iz CGS-a u otvorenom pismu objašnjava i da je razlog zbog kojeg je odlučio da se tužiocima obrati javno „drsko, bezobzirno i krajnje nezakonito postupanje v.d. direktora Agencije Dušana Drakića, koji skoro jedanaest mjeseci odbija da postupi po presudi Upravnog suda i u ponovnom postupku riješi“ njegov zahtjev za zaštitu. - To radi u formi obavještenja, na koje nemam mogućnost podnošenja pravnog lijeka, krijući se iza Mišljenja Ministarstva pravde koje se ni formalno, ali ni suštinski ne može primijeniti. Drakić tvrdi da su Agenciji prestale nadležnosti za postupanje po prijavama zviždača, što je djelimično tačno, jer se to odnosi samo na nove zahtjeve, ali ne i na zahtjeve koji su podnijeti u vrijeme važenja prethodnog zakona – kategoričan je zviždač.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2025120407124_a2f3fabe9e4d76d53a6bfc73b9cb6bead407942059f6ecf25d4541da5b1fcbc1.webp" data-media-id="editor_1" data-image-id="2025120407124_a2f3fabe9e4d76d53a6bfc73b9cb6bead407942059f6ecf25d4541da5b1fcbc1" data-rendition-name="original" width="1000" height="666" loading="lazy" alt="Dušan Drakić"> <figcaption>ODBIJA DA POSTUPI PO PRESUDI UPRAVNOG SUDA: Dušan Drakić</figcaption> </figure>  Tvrdi da Drakić to radi iz tri razloga. - Prvi - u ponovnom postupku pred Agencijom, morala bi biti donešena ista odluka povodom mog zahtjeva, odnosno moralo bi biti utvrđeno da ispunjavam zakonom propisane uslove za zaštitu zviždača, posebno u svijetlu činjenice da sam u međuvremenu pravosnažnom odlukom Osnovnog suda u Podgorici dokazao da je protiv mene, nakon što sam prijavio sumnju u korupciju, vođen montirani disciplinski postupak i da mi je bila izrečena nezakonita disciplinska mjera – ističe on. Drugi razlog Drakićevog nepostupanja, smatra zviždač, je što bi bile razotkrivene „prevare koje su urađene u postupku pred Upravnim sudom U.br. XXXXX/23 i u postupku pred Osnovnim sudom u Podgorici P.br.XXXX/22“.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2025120407124_cb35fc554a2e7f850c95c46643b7a0d86fd93cf642e780962017449de6d6ed6e.jpg" data-media-id="editor_2" data-image-id="2025120407124_cb35fc554a2e7f850c95c46643b7a0d86fd93cf642e780962017449de6d6ed6e" data-rendition-name="original" width="670" height="400" loading="lazy" alt="ASK "> <figcaption>ASK</figcaption> </figure>  Treći razlog je, ističe on, taj što „Mladen Tomović, na taj način kupuje vrijeme kako bi obezbijedio da, zloupotrebom javne funkcije koju obavlja, krivične prijave podnešene protiv njegovih vlastodavaca iz CGES-a budu odbačene, a zatim mene proglasi kao nekog ko je sve to izmislio“. HRONOLOGIJA On je u pismu naveo hronoligiju dešavanja od dana kada je podnio prijavu korupcije 2021. do danas, što, kategoričan je, dokazuje da je „član Savjeta ASK-a zloupotrijebio i dalje zloupotrebljava funkciju koju obavlja“. 24.11.2021. godine, podnio sam prijavu korupcije kompaniji. Ova prijava je odbačena kao neosnovana. 09.12.2021. godine, istu tu prijavu podnosim Agenciji za sprječavanje korupcije. 24.05.2022. godine, Agencija za sprječavanje korupcije moju prijavu, nakon prikupljene dodatne dokumentacije i izjašnjenja CGES-a, prosljeđuje Specijalnom državnom tužilaštvu.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2025120407124_73323d33276e4602d351ce718c7679ebd661208206f7e31924c8cace7c5d0de4.jpg" data-media-id="editor_3" data-image-id="2025120407124_73323d33276e4602d351ce718c7679ebd661208206f7e31924c8cace7c5d0de4" data-rendition-name="original" width="746" height="392" loading="lazy" alt="CGES"> <figcaption>CGES</figcaption> </figure>  20.07.2022. godine, Mladen Tomović zaključuje ugovor sa Crnogorskim elektroprenosnim sistemom. Dakle, nakon što je ASK predao prijavu SDT-u. Od njegovog angažovanja, kao punomoćnika CGES-a, kreću najgora podmetanja i moj progon, koji traje do danas. 26.07.2022. godine, zapošljeni na programu stručnog osposobljavanja D. P. podnosi Zahtjev za promjenu službe, u kojem me lažno optužuje za zlostavljanje na radu. 27.07.2022. godine, zapošljeni u Službi kojom sam rukovodio D. D. podnosi Zahtjev za posredovanje zbog navodnog mobinga, u kojem me, takođe, lažno optužuje. 27.07.2022. i 25.08.2022. godine, Inspekcija za javne nabavke, po smišljenim prijavama, vrši kontrolu dva postupka javne nabavke, na koji se odnosila moja prijava korupcije i sačinjava zapisnike o izvršenom inspekcijskom nadzoru. Mladen Tomović i njegovi vlastodavci iz CGES-a sada „mašu“ ovim zapisnicima i koriste ih kao „dokaz“ da je sve navodno urađeno u skladu sa zakonom, iako znaju da inspekcija nije nadležna da kontroliše navode koji su iznijeti u mojoj prijavi korupcije. DEŠAVANJA NAKON ŠTO SAM LAŽNO OPTUŽEN ZA ZLOSTAVLJANJE NA RADU 08.08.2022. godine, podnosim privatnu tužbu protiv D. P. zbog povrede časti i ugleda, nakon što je prethodno od menadženta firme odbijeno da se njegove optužbe nam moj račun provjere u skladu sa zakonom. I dešavanja u tom postupku su vrlo interesanta, ali da sačekamo odluku Višeg suda u Podgorici, povodom žalbe podnešene na presudu. Smatram bitnim napomenuti da D. D, drugi zapošljeni koji me optužio za mobing, nikada nije pokrenuo postupak dokazivanja njegovih navoda pred sudom. Činjenice da su me u dva dana, dvojica zapošljenih u službi optužila za zlostavljanje, samo potvrđuju smišljeno i sinhronizovano djelovanje prema meni. 13.10.2022. godine izvršni direktor CGES-a Ivan Asanović pokreće montirani disciplinski postupak protiv mene. U tom postupku svjedoči M. M. i D. P. Odbija se moj zahtjev za svjedočenjem R. B, za koju je sam D. P. kazao da je bila prisutna na sastanku na kojem sam ga ja navodno zlostavljao na radu. 30.12.2022. godine izriče mi se nezakonita disciplinska odluka. 15.03.2023. godine, podnosim tužbu Osnovnom sudu u Podgorici radi poništaja odluke kojom mi je bila izrečena disciplinska odluka. 19.05.2023. godine, Agencija za sprječavanje korupcije mi dodjeljuje zaštitu u skladu sa zakonom, zbog vođenja disciplinskog postupka i izricanja disciplinske mjere, što je izričito bilo propisano tada važećim zakonom. Ista zabrana propisana je i novim zakonom. Član 59 stav 1 tačka 4 tada važećeg Zakona o spječavanju korupcije („Sl. list CG“, br. 53/14, 42/17 i 73/23) propisivao je sljedeće: „Zviždač ima pravo na zaštitu ukoliko mu je nanijeta šteta, odnosno postoji mogućnost nastanka štete zbog podnošenja prijave iz člana 44 ovog zakona, a naročito ako je protiv njega pokrenut disciplinski postupak i izrečena disciplinska mjera“. 24.03.2023. godine Osnovnom sudu u Podgorici podnosiom tužbu za utvrđivanje mobinga i naknadu materijalne štete. 10.06.2023. godine Mladen Tomović podnosi tužbu Upravnom sudu za poništenje Mišljenja Agencije za sprječavanje korupcije, kojim mi je bila određena zaštita. 11.12.2023. godine, Osnovni sud u Podgorici donosi presudu P.Br. XXXX/23, kojom, kao nezakonitu, poništava odluku o izrečenoj disciplinskoj mjeri. DEŠAVANJA PRIJE I NAKON DONOŠENJA PRESUDE UPRAVNOG SUDA CRNE GORE 31.05.2024. godine, Upravni sud Crne Gore dostavlja Agenciji za sprječavanje korupcije zahtjev za dostavljanje odgovora na tužbu Mladena Tomovića (kojom traži da mi se ukine zaštita) i spisa predmeta koji je vođen kod Agencije.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2025120407124_87a9ace84ca540cede69578dd88109adf698f7ba6544520623ba34f91eeabee8.webp" data-media-id="editor_4" data-image-id="2025120407124_87a9ace84ca540cede69578dd88109adf698f7ba6544520623ba34f91eeabee8" data-rendition-name="original" width="1280" height="960" loading="lazy" alt="Upravni sud"> <figcaption>Upravni sud</figcaption> </figure>  U tom trenutku tadašnja direktorica Jelena Perović se nalazi u kućnom pritvoru. Za vrijeme do kraja njenog mandata (15.08.2024. godine) namjerno joj se ne dostavlja pripremljen odgovor i spisi predmeta po tužbi za ukidanje moje zaštite. Više je nego očigledno da je to organizovao Tomović, uz svesrdnu pomoć pojedinih zapošljenih u Agenciji. 31.07.2024. godine Skupština Crne Gore izglasala je nove članove Savjeta Agencije za sprječavanje korupcije, među kojima je i Mladen Tomović. 23.08.2024. godine, Dušan Drakić imenovan za v.d. direktora Agencije za sprječavanje korupcije. Iako su ga spisi predmeta pripremljeni za Upravni sud sačekali na stolu Dušan Drakić, pod očiglednim uticajem Mladena Tomovića i za njegov interes, namjerno ne dostavlja odgovor na tužbu i spise predmeta Sudu. 11.10.2024. godine, Portal ETV objavljuje tekst u kojem navodi da Dušan Drakić i ASK ne postupaju po zahtjevu Upravnog suda. Istog dana Agencija dostavlja odgovor na tužbu i spise predmeta Upravnom sudu, što je Dušan Drakić prethodno odbijao da uradi skoro 50 dana od njegovog imenovanja na tu funkciju. 21.11.2024. godine Upravni sud zakazuje usmenu raspravu po tužbi Mladena Tomovića. Ovu raspravu on odlaže zahtjevom koji je podnio tog dana... 16.12.2024. godine Upravni sud zakazuje novu, drugu po redu, usmenu raspravu. Tomović tada dostavlja podnesak sa jednom od ranijih presuda ovog suda, tvrdeći da ona dokazuje njegove tužbene navode. Punomoćnica ASK-a na toj usmenoj raspravi, Snežana Đuretić, traži odlaganje iste da bi se upoznala sa podneskom Tomovića. Dakle, zapošljena u ASK-u, kojoj je punomoćje za zastupanje dao direktor ASK-a Dušan Drakić, traži odlaganje, da bi se upoznala sa podneskom koji je dostavio član Savjeta ASK-a. Sve režirano! 10.01.2025. godine Upravni sud Crne Gore poništava Mišljenje ASK-a kojim mi je bila određena zaštita i predmet vraća ovoj instituciji na ponovni postupak i odlučivanje, jer nije mogao pronaći kauzalnu vezu između moje prijave korupcije i štete koja mi je učinjena vođenjem disciplinskog postupka protiv mene (u trenutku donošenja presude Upravnog suda prvostepeno dokazano da mi je bila izrečena nezakonita disciplinska mjera). Iz obrazloženja presude se nedvosmisleno utvrđuje da sudu, očigledno namjerno, nije dostavljena cjelokupna dokumentacija predmeta formiranog kod Agencije za sprječavanje korupcije i to akt ove institucije od 24.05.2025. godine, kojim je moja prijava korupcije proslijeđena SDT-u. 30.01.2025. godine Dušan Drakić dostavlja Obavještenje mom advokatu da neće postupiti po presudi Upravnog suda, navodno jer je stupanjem na snagu novog zakona prestala nadležnost Agencije po ovom pitanju. Ponovo naglašavam, dostavio je pisani akt protiv kojeg nijesam imao mogućnost podnošenja pravnog lijeka. Uz ovaj akt dostavio je mišljenje Ministarstva pravde od 18.10.2024. godine. Pored toga što Mišljenje Ministarstva nije pravno obavezujući akt, u njemu je i decidno navedeno sljedeće: „Shodno uredbi o organizaciji i načinu rada državne uprave Ministarstvo pravde nije nadležno za tumačenje propisa i davanje mišljenja u pogledu njihove primjene i pored činjenice da je isto organ državne uprave koji je izvorno nadležan za primjenu propisa kojim se uređuje sprječavanje korupcije“. 13.02.2025. godine, moji advokati, zbog prethodnog stava Dušana Drakića, Vrhovnom sudu Crne Gore podnose Zahtjev za vanredno preispitivanje sudske odluke, 18.03.2025. godine Osnovnom sudu u Podgorici podnose tužbu za sudsku zaštitu zviždača 03.07.2025. godine, Mladen Tomović u sudskom postupku P.br.XXXX/22, koji je vođen po mojoj tužbi za utvrđivanje mobinga i naknadu materijalne štete, kao dokaz podnosi Presudu Upravnog suda Crne Gore U.br.XXXXX/23. Ovo pokazuje njegov umišljaj, iz dva razloga. Prvi, znao je na koji način je obezbijedio donošenje ovakve odluke Upravnog suda. Drugi, u završnoj riječi u istom postupku, koja je održana 09.07.2025. godine, na moju konstataciju da je protiv presude Upravnog suda podnešen vanredni pravni lijek, Tomović kaže da se takva akta mogu podnositi samo protiv pravosnažnih odluka. 16.10.2025. godine, Vrhovni sud Crne Gore odbacuje, kao nedozvoljen, Zahtjev za vanredno preispitivanje Presude Upravnog suda, uz obrazloženje: „Članom 352 stav 1 ZPP-a, propisano je da je pravosnažna ona presuda koja se više ne može pobijati žalbom, ukoliko je njome odlučeno o zahtjevu tužbe ili protivtužbe. Kod takve zakonske odredbe, presuda Upravnog suda kojom se poništava osporeni akt i predmet vraća na ponovni upravni postupak, ne stiče pravosnažnost, jer istom nije odlučeno o zahtjevu stranke, odnosno o pravima, obavezama i pravnim interesima bilo kojeg lica. Ovo iz razloga što, kada Upravni sud poništi akt ili drugu upravnu aktivnost protiv koje je bio pokrenut upravni spor (član 56 stav 1 ZUS), predmet se vraća u stanje u koje se nalazio prije nego je poništeni akt donesen, odnosno poništena upravna aktivnost preduzeta. Kako je Upravni sud, pobijanom presudom, poništio upravni akt protiv kojeg je bio pokrenut upravni spor i predmet vratio upravnom organu na ponovni postupak, to ne postoji pravosnažna sudska odluka, kao procesno-pravna pretpostavka za podnošenje zahtjeva za ispitivanje“. Podsjećam da je Tomović presudu Upravnog suda dostavio kao dokaz u postupku pred Osnovnim sudom u Podgorici, za utvrđivanje mobinga i naknadu materijalne štete i to predstavio kao validnu i konačnu odluku, iako sada vidimo da Vrhovni sud nedvosmisleno kaže: „Kada Upravni sud poništi akt ili drugu upravnu aktivnost protiv koje je bio pokrenut upravni spor (Član 56 Stav 1 ZUS), predmet se vraća u stanje u koje se nalazio prije nego je poništeni akt donešen, odnosno poništena upravna aktivnost preduzeta“. 05.11.2025. godine, moji advokati, nakon ovakvog stava Vrhovnog suda podnose Agenciji za sprječavanje korupcije Zahtjev za postupanje po presudi Upravnog suda Crne Gore U.br.XXXX/23. 24.11.2025. godine, Dušan Drakić v.d. direktora ponovo odbija da postupi po presudi Upravnog suda. Zaista vrijeđa zdrav razum činjenica da se, pored gore citiranog obrazloženja odluke Vrhovnog suda Crne Gore, v.d. direktora Agencije za sprječavanje korupcije Dušan Drakić poziva na Mišljenje Ministarstva u kojem mu je napisano da to ministarstvo nije nadležno za tumačenje propisa i davanje mišljenja u pogledu njihove primjene. BROJNE SUMNJE Zviždač je u pismu Markoviću i Novoviću iskazao sumnju i na mogući nezakoniti uticaj Tomovića na sud u jednom od postupaka koji vodi protiv CGES-a. Istakao je i, pozivajući se na član 68 stav 4 novog Zakona o sprječavanju korupcije, kojim je propisano da je „postupak po tužbi za zaštitu zviždača hitan“, da Osnovni sud u Podgorici još nije postupio po tužbi njegovih advokata za sudsku zaštitu zviždača, koju su podnijeli 18. marta ove godine. Dodao je da je pripremno ročište u tom predmetu zakazano za 19. januar sljedeće godine. -... dakle deset mjeseci od dana podnošenja tužbe. Toliko o hitnosti i zaštiti lica koja prijave sumnju u korupciju – napisao je zviždač iz CGES-a. On smatra da je na osnovu onoga što je saopštio u pismu neupitne dvije činjenice. - Prva, navodi da sam zlostavljao na radu dvojicu zapošljenih su kreirane nakon što je advokat Mladen Tomović zaključio ugovor o pravnom zastupanju sa Crnogorskim elektroprenosnim sistemom AD Podgorica. Očigledno, nijesu mi mogli pronaći najmanju grešku u prethodnom radu, pa su morali montirati lažne optužbe. Druga, Mladen Tomović je počeo da dobija sudske sporove u ime lica protiv kojih sam podnio sumnju u korupciju, nakon njegovog imenovanja za člana Savjeta ASK-a, u čemu mu svesrdnu pomoć pružaju njegovi prijatelji Dušan Drakić i Kristina Braletić. Prethodno je procesnim zloupotrebama i prevarama odugovlačio i odlagao postupke. Pametnome dosta – kategoričan je zviždač. Na kraju pisma je iskazao očekivanje da Marković i Novović ponovo formiraju predmet protiv Mladena Tomovića, Dušana Drakića i Kristine Braletić i da će u tom postupku biti saslušan u svojstvu oštećenog.

Uzbunjivač uvjeren da neko iz tužilaštva „kumuje“ njegovom progonu

Poslanik Demokratske partije socijalista (DPS) Nikola Janović podnio je ostavku na sve funkcije u toj partiji, potvrđeno je Portalu ETV.
Janović je odluku objavio i na mreži X, a dalji angažman u politici nastavlja kao nezavisni poslanik.
- Obavještavam vas da više nijesam član Demokratske partije socijalista Crne Gore. Samim tim, prestaje i moje članstvo u Glavnom odboru. Takođe vas obavještavam da DPS može da raspolaže sa mojim mjestima u tri skupštinska odbora – Odboru za bezbjednost i odbranu, Odboru za antikorupciju i Odboru za međunarodne odnose i iseljenike. Svoje dalje bavljenje politikom nastaviću kao nezavistan poslanik - naveo je Janović u ostavci.
Bez obzira, kako je istakao, na razlike koje u razmišljanjima o budućnosti DPS-a, zahvalio se na korektnoj i sadržajnoj saradnji i svima poželio uspjeh u budućem životu i radu.
- Nastavljam dalje posvećen vrijednostima i idejama u koje bezrezervno vjerujem - poručio je Janović.
<div class="embed-block"><div style="max-width: 550px;"><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 100%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fx.com%2FNikolaJanovic%2Fstatus%2F1996633773774155844%3Fref_src%3Dtwsrc%5Etfw%7Ctwcamp%5Etweetembed%7Ctwterm%5E1996633773774155844%7Ctwgr%5E6108ed308730d64b44a3132528d71d68585f33a4%7Ctwcon%5Es1_&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div>
 
Janović je bio član Glavnog odbora DPS-a, a do marta ove godine bio je i član Predsjedništva te stranke. Poslaničku funkciju je obavljao od 2020. godine.
Janović je ranije naznačavao da DPS mora da napravi zaokret u djelovanju i razmišljanju i u više navrata imao drugačije stavove od onih koji su dominantni u stranci.
Bio je ministar sporta i mladih od 2016. do 2020. Kao uspješni vaterpolista osvojio je brojne titule, a proglašen za najboljeg sportistu Crne Gore 2013. godine.
Trofejna klupska i reprezentativna karijera je iza legendarne "osmice”. Sa Srbijom i Crnom Gorom je 2005. u Montrealu osvojio svjetsko zlato, sa Crnom Gorom ima dva zlata sa evropskih prvenstava (Budimpešta 2001. i Malaga 2008), kao i dva srebra, u Ajndhovenu 2012. i Beogradu ove godine.
U Barseloni 2013. godine je vodio svoje "ajkule” do srebrne medalje na Svjetskom prvenstvu.

Nikola Janović napustio DPS, ostaje nezavisni poslanik: Nastavljam dalje posvećen vrijednostima i idejama u koje bezrezervno vjerujem

Dva mlada međeda, najvjerovatnije u potrazi za hranom, na obodu šume na raskrsnici u nikšićkom prigradskom naselju Vidrovan kamerom je prije nekoliko dana snimio čitalac Portala ETV.
Kako se vidi na snimku, susret sa čovjekom im baš i ne prija.
<div class="embed-block"><div style="max-width: 56vh;"><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 177.7778%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fshorts%2F9MEnMHEmSKg&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div>Dva međeda snimljena kod Vidrovana u Nikšiću</div>
 
U nikšićkom kraju domaćini u okolnim selima, kao i na planini Goliji, od proljeća se suočavaju sa upadima međeda na imanja.
Lovci su čak tražili da se međed skine sa liste strogo zaštićenih životinja, zbog toga što su pravili ogromnu štetu domaćinstvima, ali u Agenciji za zaštitu životne sredine nijesu blagonaklono gledali na tu inicijativu.
Policija je u aprilu uhapsila četvoricu lovaca osumnjičenih da su ubili međeda u selu Brestice nadomak Nikšića. Mještani okolnih sela tada su organizovali proteste i tražili da lovci budu oslobođeni, jer su, kako su tvrdili, divljač odstrijelili na njihov zahtjev.
Ekolozi smatraju da je sve češća pojava međeda u naseljenim mjestima posljedica klimatskih promjena.
Bernska konvencija o zaštiti evropskih divljih vrsta i prirodnih staništa, koju je ratifikovala i Crna Gora, obavezuje države potpisnice na zaštitu mrkog medvjeda.

VIDEO: Međedi se odomaćili u okolini Nikšića

Komisija za nestala lica Vlade Crne Gore saopštila je da su pristigli rezultati DNK analize iz laboratorije Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP) iz Haga i izvještaji antropološke obrade skeletnih ostataka, kojim je potvrđen identitet dva člana porodice Klapuh - F.K. i S.K.
To je učinjeno nakon ekshumacije 4. juna ove godine na starom muslimanskom groblju u Nikšiću, u ulici Voja Deretića bb. Antropološki pregledi, kako su dodali, izvršeni su 6. i 7. novembra u Centru za sudsku medicinu Kliničkog centra Crne Gore.
Posmrtni ostaci trećeg člana porodice Klapuh - H.K. nijesu pronađeni, pa je najavljeno ponavljanje pregleda i proširenje zone ekshumacije na istom lokalitetu.
- Posmrtni ostaci preliminarno identifikovanih lica biće predati Institutu za nestale osobe Bosne i Hercegovine, koji će u saradnji sa Tužilaštvom i vještakom sudske medicine sprovesti postupak konačne identifikacije. Nakon toga ostaci će biti predati porodici radi dostojanstvenog ispraćaja i ukopa - navodi se u saopštenju.
Komisija za nestala lica izrazila je zahvalnost svim institucijama i organizacijama koje su dale doprinos ovom procesu - stručnjacima Međunarodne komisije za nestala lica, civilnom sektoru, medijima i drugim partnerima.
- Integrisani pristup potvrđuje važnost institucionalne saradnje u ostvarivanju prava porodica nestalih, kao i značaj primjene savremenih forenzičkih metoda u rasvjetljavanju sudbine žrtava oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ - zaključili su u saopštenju.
Hasan, Ferida i njihova kćerka Sena Klapuh su 1992. godine izbjegli u Crnu Goru iz ratom zahvaćene Foče u Bosni i Hercegovini. Njih su svirepo ubili pripadnici Vojske Republike Srpske 6. jula 1992. u blizini Plužina, na mostu Obrada Cicmila na rijeci Pivi.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 48%; padding-top: 120px;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fetv.me%2Fdrustvo%2Fferid-klapuh-za-etv-neko-je-radio-na-tome-da-se-sve-sakrije&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div>
Iz Akcije za ljudska prava (HRA) ranije je poručeno da očekuju da &nbsp;nadležne institucije BiH preduzmu mjere za privođenje pravdi Zorana Vukovića i Radomira Kovača koji su za ovaj zločin još 1996. godine osuđeni u Crnoj Gori.
- Hasana Klapuha, njegovu suprugu Feridu i njihovu kćerku Senu ubila su četvorica pripadnika odreda „Dragan Nikolić" Vojske Republike Srpske, koji su prethodno pristali da ih za novčanu naknadu bezbjedno prevezu iz Bosne i Hercegovine u Crnu Goru. Za ovo ubistvo, kvalifikovano kao ratni zločin protiv civilnog stanovništva, u Crnoj Gori su 1996. godine pravosnažno osuđeni Janko Janjić, Radomir Kovač, Zoran Simović i Zoran Vuković na po 20 godina zatvora, dok je njihov pomagač Vidoje Golubović osuđen na osam mjeseci zbog neprijavljivanja krivičnog djela i izvršilaca. Vidoje Golubović jedini je izdržao izrečenu kaznu. Ostalima je suđeno u odsustvu jer su bili u bjekstvu - naveli su ranije u HRA.
Na sudu je, kako ističu, utvrđeno da su okrivljeni, kada su prešli granicu i stigli blizu Plužina, nadomak brane Mratinje na rijeci Pivi, izveli žrtve iz vozila, pucali u njih i gurnuli ih s mosta visokog oko 100 metara. Nalazi obdukcije pokazali su da su Ferida i Sena bile žive još neko vrijeme nakon ranjavanja.
- I pored brzog otkrivanja ovog zvjerskog zločina, pravda nikad nije zadovoljena – četvorica osuđenih u odsustvu nijesu izdržali ni jedan dan kazne. Simović i Janjić su u međuvremenu preminuli, dok Kovač i Vuković i danas slobodno žive u Foči - naveli su u HRA.&nbsp;
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 62.5%; padding-top: 120px;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fetv.me%2Fdrustvo%2Fhra-ocekujemo-da-bih-konacno-kazni-ratne-zlocince-za-ubistvo-porodice-klapuh-kod-pluzina&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div>
Bosna i Hercegovina bi, kako su ranije naglasili u HRA, morala da preduzme mjere za njihovo krivično gonjenje.
- Jer je njihovo učešće u zločinu jasno dokazano pred crnogorskim sudom potkrijepljeno materijalnim dokazima. Ne postoje pravne prepreke za to, jer Evropska konvencija o prenosu postupka u krivičnim stvarima (čl. 8) dozvoljava BiH da preuzme ovaj slučaj i ponovo im sudi, budući da su njih dvojica državljani BiH. Kovač i Vuković jedino mogu biti privedeni pravdi tako što im se ponovo sudi u BiH, jer u BiH ne mogu izdržavati kaznu izrečenu na osnovu suđenja u odsustvu u Crnoj Gori, a BiH svoje državljane osuđene za ratne zločine ne može izručiti Crnoj Gori - istakli su ranije u ovoj NVO.

Tag: tomislav-markovic