Ukrajinski predsjednik u zemlji ruskokolonaša
Kada je u februaru 2022. godine Rusija otpočela totalnu agresiju na Ukrajinu, ceo svet je saosećao sa ukrajinskim narodom koji pati pod udarima okupacionih ruskih snaga. Dok je najveći deo sveta bio uz Ukrajince, u Srbiji su se čuli neki sasvim drugačiji tonovi. Dok su bombe padale po glavama Ukrajinaca, dok su nevini ljudi ginuli, dok suostajali bez ruku i nogu, dok su milioni Ukrajinaca patili pod vatrom beskrupulozne vojne sile – diljem virtuelne Srbije i srpskih zemalja širila se opšta euforija, slavlje i osećanje trijumfa. Ukrajina je gorela, a ovdašnji putinofili su se radovali tuđoj nesreći.
Navijanje za agresora se nastavilo tokom preduge četiri i po godine rata. Ispostavilo se da postoji iznenađujuće veliki broj odraslih ljudi koji pri punoj svesti i zdravoj pameti otvoreno podržavaju razaranje gradova i sela, pretvaranje naseljenih mesta u pustinju, pokolje nevinih, satiranje čitave jedne zemlje. Pokazalo se da ima i nemali broj onih koji ne samo da opravdavaju zločinački pohod ruske soldačije, već se iskreno raduju ubijanju i uništenju.
Gledaju ljudi u aktuelnom vremenu ratna zverstva, vide svojim očima leševe po ulicama Buče, Marijupolja, Irpinja i drugih ukrajinskih gradova, gledaju spaljene stambene zgrade, razorena pozorišta, kuće satrvene u prah i pepeo – i na sav taj užas mirno pišu tople poruke podrške ukoljicama: Udri, Putine! Gazi! Rokaj! Samo prži! A nije ni čudo što se ovdašnji ruskokolonaši raduju ruskim zločinima.
Sveopšta podrška Putinu
Već četvrt stoleća poraženi srpski čemernici ližu svoje rane, ne mogu da prežale što im nije uspelo stvaranje proširene Srbije, sede po svojim mentalnim budžacima i nadaju se da će se međunarodne okolnosti promeniti, zagledani u daleki, ali ruskokolonaškom srcu bliski Kremlj i uzdaju se u ruskog hazjajina. Krenuće Putin protiv zlog Zapada koji nam nije dozvolio da istrebimo i satremo razne lažne nacije koje je srbožder Tito izmislio, udariće ruska sila na zlikovce koji stalno blebeću o nekakvim ljudskim pravima i slobodama, umesto da nađu prvog psihopatu raspoloženog da gospodari robljem i da mu se bespogovorno pokore.
Na stranu Putina i njegove ubilačke horde stali su silni samozvani rodoljubi, veliki Srbi kojima je najveća životna ambicija da postanu mali Rusi, razni intelektualci desničarskog usmerenja, nacionalno onesvešćeni pojedinci kolektivističkog tipa, praktično cela hijerarhija Srpske pravoslavne crkve koja bi najradije da se priveže za ruski brod, jer u njemu vidi spas od savremenog sveta, režimski i drugi mediji, propagandisti opšte prakse, najveći deo političke scene, razni državni organi i ostali napredni elementi raspalog društva.
Udarnici ratne propagande već godinama iz sve snage podržavaju svog voljenog botoksiranog vođu, navijaju za razbojničku bandu koja raketira stambene zgrade i trpa civile u masovne grobnice, te mudruju o dekadentnom zapadu i slobodarskoj Rusiji kao poslednjoj odbrani tradicionalnih vrednosti. Sudeći po praksi ruske države, a jedino “po delima njihovim poznaćete ih”, tradicionalne vrednosti su zločin, ubistvo, silovanje, krađa lap-topova i veš-mašina, rušenje pravoslavnih crkava, uništavanje kuća, galerija, muzeja, biblioteka, domova kulture i pretvaranje u prah i pepeo svega što su ljudi naporno gradili i stvarali.
Permanentno ispiranje mozga
Domaće trovačnice rade punom parom, a tu je i autohtoni Sputnik, kojem se pridružio i RT Balkan, po milosti države Srbije i njenog vrha. Dok se po svetu zatvaraju kremaljski kvazimediji, kao oruđa propagande, kod nas filijale Putinovih opsenara najnormalnije rade, šireći svoja otrovna isparenja. Ispiranje mozga traje godinama, tako da su standardne floskule kremaljske propagande postale dominantan pogled na svet lokalnog stanovništva.
Kremaljska propaganda se čak i ne trudi da deluje ubedljivo, jer njihova publika očigledno ne traži da je tretiraju kao razumno biće, već kao idiota, oni naprosto gutaju sve što dolazi od strane moćne, totalitarne ruske vlasti. Na primer, na portalu RT – Balkan može se pronaći vest kako je “oslobođeno još jedno mesto u Donjeckoj Narodnoj Republici” – selo Urožajnoje. Tekst je ilustrovan fotografijom na kojem se očigledno ne nalazi pomenuto selo, već deo nekog grada koji su ruske trupe upravo “oslobodile”. A na slici – zgrade pretvorene u ruševine, razvaljeni zidovi, gomile šuta, zemlja izrovana granatama, pustoš i apokalipsa.
Tako izgleda gradska četvrt nakon “oslobađanja”. I to sami propagandisti objavljuju, da svi vide kako se gradovi oslobađaju do temelja. Oslobađaju ih od stanovnika, od života, postojanja, gradske infrastrukture, ulica, puteva, stambenih zgrada, kuća, ustanova kulture, verskih objekata, od svega postojećeg. Na istom portalu objavljena je i vest da je “ruska vojska oslobodila višespratnice u Volčansku”. Uz vest je objavljena fotografija na kojoj se vide nižespratnice u Volčansku: razvaljene, izgorele zgrade i kuće, devastirani krovovi, kosturi stambenih jedinica, zgrade iz kojih se vije dim, oko njih sivilo i pustoš. U odnosu na “oslobođeni” Volčansk, Danteov pakao izgleda kao letovalište.
Kulture smrti i razaranja
Nije prepuštanje medijske sfere ruskom uticaju jedini zločin nad mentalnim stanjem nacije. Država Srbija intenzivno sarađuje u oblasti takozvane kulture sa Putinovom Rusijom, odnosno sa zvaničnom, koljačkom kulturom ruskih lojalista. U Srbiji su boravili Mihail Švidkoj, specijalni predstavnik predsednika Rusije za međunarodnu kulturnu saradnju i Vladimir Iljič Tolstoj, savetnik za kulturu Vladimira Putina. Ugovorena je dvosmeran saradnja između dve mrtve kulture, koja se odvija dosta živahno.
Dok ruska država po ko zna koji put progoni, cenzuriše i zlostavlja ruske stvaraoce, srpska država mirno razvija kulturnu saradnju sa tom istom Rusijom. Doduše, ta saradnja se odvija isključivo sa zvaničnom podobnom, poslušnom, putinovskom umetničkom scenom koja sramoti rusku kulturu, baš kao što su to onomad činili oni silni poslenici lojalni sovjetskom režimu. Sitnice kao što je obnova staljinističkog tretmana ruskih umetnika ne brine mnogo ni ovdašnju kulturnu scenu.
Rečiti simbol te saradnje predstavlja Centar rusko-srpskog prijateljstva na Marijupoljskom državnom univerzitetu “Arhip Kuindži”, koji je otvoren u novembru prošle godine, u okviru manifestacije Nedelja srpske kulture. Dakle, u okupiranom gradu, na teritoriji koju je Ruska Federacija silom otela od Ukrajine, počinivši usput silne ratne zločine. Fotografije razorenog Marijupolja obišle su svet i izazvale sveopšte zgražavanje. Reklo bi se da nema idealnijeg mesta na planeti za ovakav centar, posvećen saradnji i prožimanju dve nacionalne kulture smrti, razaranja i nihilizma.
Uvoz iz Rusije
Možda je najbizarniji primer srpskog vazalstva prema Rusiji takozvani Besmrtni puk. Nemamo mi svoju antifašističku tradiciju, iako smo imali najsnažniji narodno-oslobodilački pokret na kontinentu, pa smo morali da uvozimo antifašističke manifestacije iz Rusije, kako bismo proslavljali Dan pobede nad fašizmom. Bruka i sramota, ali šta drugo da se očekuje od četnika koji bi da se predstave kao antifašisti. Pritom su uvezli manifestaciju koja je skorojevićka čak i u Rusiji. Besmrtni puk je nastao 2011. u Tomsku kao plod građanske inicijative, na ideju tri novinara – Sergeja Lapenkova, Sergeja Kolotovkina i Igora Dmitrijeva.
Akcija je zamišljena kao povezivanje porodične sa opštom istorijom, te negovanje sećanja potomaka na borbu njihovih predaka protiv fašizma. Međutim, Putinov režim je odmah prepoznao potencijal ove ceremonije, pa je Besmrtni puk vrlo brzo pretvoren u militaristički državni ritual kojim se slavi moć Rusije i njenog gospodara. A potom je njegova kopija instalirana u propaloj Srbiji koja se odavno odrekla antifašizma, partizana i svega što je levičarsko i progresivno.
Putinofilija kao trajno stanje uma
U takvoj zemlji je boravio predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski. Aleksandru Vučiću je očigledno potrebno da ga Evropska unija i SAD malo blagonaklonije gledaju, otuda i poseta ukrajinskog predsednika, kao i dogovorena saradnja. Za putinofilno biračko telo to nije problem, lako se objasni ovakav incident pritiscima koji dolaze iz Brisela.
Ne bismo mi primali tog nacistu i demona, nego moramo, naterali su nas, ali to ne znači ništa, to je samo pragmatizam, naše srce i dalje kuca za hazjajina iz Kremlja i navija za rusku vojsku koja ruši Ukrajinu. Iako ukrajinskoj vojsci prodajemo oružje, ali biračkom telu koje ne misli glavom nego Informerom, Sputnikom, Hepijem i ostalim trovačnicama – ionako nisu potrebna neka logička objašnjenja.
Poseta Zelenskog neće ništa promeniti. Predsednik Ukrajine je došao i otišao, putinofilija ostaje kao trajno stanje uma, a ruskokolonaštvo će trajati i dalje kao bazično ideološko usmerenje i opredeljenje. Može naprednjački režim da sarađuje sa Ukrajinom i da istovremeno pravi rusku guberniju na Balkanu, to njima nije nikakav problem.
Nastaviće se autokratija, teror nad pobunjenim građanima, masovna korupcija, razaranje poslednjih ostataka demokratskih potencijala, nesloboda, progoni, hapšenja nevinih, zlostavljanja svakog ko se usudi da kaže nešto protiv vlasti, bezočna korupcija, slamanje institucija (ako ima još nešto da se slomi), antievropska teorija i praksa, namešteni izbori, mržnja prema Zapadu, difamacije svega liberalnog i demokratskog, slavopojke diktaturama, nacionalistička divljanja, šovinističke orgije, ruganje evropskim vrednostima i svi ostali elementi domaćeg kulta čvrste ruke, neslobode, netolerancije, autoritarizma i jednoumlja.
Ono što se ovde vodi pod firmom rusofilije nema veze sa simpatijama prema Rusiji, već sa duboko ukorenjenom autoritarnom kulturom. Kad bi sutra Rusija postala demokratska država koja poštuje ljudska prava – srpska rusofilija bi istog trena iščezla. Na sreću ovdašnjih zaljubljenika u knutu i pendrek, šanse za to su ravne nuli i ništici.