Smena, pa demontaža

Ubedljiv poraz Aleksandra Vučića i SNS-a nije jedino iznenađenje večeri u kojoj je autokrata izgubio vlast. Iznenađenje je i brzina kojom je izborni poraz priznao čovek koji je godinama gradio sliku političara koji nikada ne gubi, koji kontroliše sve i koji protivnicima ne ostavlja ni najmanji prostor za predah. Pogotovo ako se ima u vidu da je njegov režim, sudeći po onome što se dešavalo prethodnih meseci, pa i uoči samog raspleta, računao i na pritiske, zastrašivanje i fizičko sprečavanje protivnika da ugroze njegov opstanak.

Šta se, onda, dogodilo? Da li je Evropska unija ovog puta bila odlučnija nego ranije? Da li je Vučić procenio da bi otvoreno osporavanje rezultata i eventualno nasilje mogli da ugroze ono što mu je od međunarodnog ugleda i podrške još preostalo? Ili je jednostavno shvatio da se izborni poraz ovih razmera ne može nadoknaditi ni policijom, ni partijskom infrastrukturom, ni armijom ljudi čija egzistencija zavisi od njegove vlasti?

Ne treba isključiti nijednu od tih mogućnosti, ali bez dokaza ne bi bilo ozbiljno presuditi koja je bila odlučujuća. Evropski pritisak mogao je imati ulogu, ali ne bi valjalo da građanima Srbije pripišemo sporednu ulogu u sopstvenoj političkoj promeni. Ipak, jedno je izvesno: priznati poraz nije isto što i pomiriti se sa gubitkom moći. A tek predstoji da se vidi koliko je vlasti zaista ostalo u rukama čoveka koji je izgubio izbore.

Aleksandar Vučić nije sam sebe doveo na vlast, niti je sve što danas opterećuje Srbiju nastalo njegovim dolaskom. Ali je za više od decenije uspeo da stranku pretvori u produženu ruku države, državne institucije u instrument političke kontrole, a javne resurse u sredstvo održavanja vlasti. Zato njegov poraz otvara mnogo ozbiljnije pitanje od sudbine jednog političara: šta će se dogoditi sa sistemom koji je počivao na njegovoj ličnoj moći?

Koliko je ljudi u Srpskoj naprednoj stranci bilo tu zbog političkog uverenja, a koliko zbog radnog mesta, poslovnog interesa, privilegije ili zaštite? Koliko je lokalnih moćnika, direktora, posrednika i novopečenih biznismena verovalo u Vučića, a koliko u sopstvenu sposobnost da preko njega i njegove stranke ostvaruju interese? I koliko će njih, kada se pomire s time da se izvor moći preselio na drugu adresu, preko noći otkriti kako su oduvek bili protivnici bivšeg režima?

SISTEM BEZ GAZDE

Ne treba očekivati da se SNS sruši kao kula od karata. Stranka koja je godinama okupljala različite interesne grupe imaće razloga da se presloži, promeni rukovodstvo, distancira od najkompromitovanijih ljudi i pokuša da preživi kao opozicija. Mogući su unutrašnji sukobi, osipanje članstva i raspad pojedinih lokalnih organizacija, ali i pokušaj da se sačuva ono najvrednije što je ostalo: mreža veza, novca i uticaja. Pitanje je, dakle, ne samo koliko će SNS oslabiti nego i šta će od njega preživeti.

Šta će biti sa Vučićevim najbližim krugom- njegovim bratom Andrejem, Anom Brnabić, Sinišom Malim, Nikolom Petrovićem i ostalim prvoborcima? Njihova politička budućnost nije isto što i eventualna pravna odgovornost. Ako postoje dokazi o krivičnim delima, oni moraju biti ispitani, bez obzira na funkciju i prezime. Ako ih nema, politička pripadnost ne može biti osnov za progon.

Isto važi i za biznismene koji su uzleteli zahvaljujući poslovima sa državom, povlašćenim ugovorima ili bliskosti sa vrhom vlasti. Ne samo najistaknutije – Davora Macuru, Ivana Bošnjaka, Stojana Vujka ili Aleksandra Kajmakovića – već i za niz sitnijih preduzetnika koji su doživeli meteorski uzlet pod SNS. Nije problem što su postali bogati, nego da li su do bogatstva došli zakonito i da li su javni novac i institucije korišćeni kao njihova privatna svojina.

Tu su i ćaciji, botovi i armija zaposlenih na određeno vreme, neretko na poslovima čiji su smisao i stvarni učinak teško vidljivi, ali čija je politička funkcija bila sasvim jasna. Hoće li ostati bez privilegija, hoće li biti otpuštani ili će se, kao i mnogo puta ranije, prilagoditi novim gospodarima? Ne bi bilo ni pravično ni pametno sve ih strpati u isti koš. Ali bilo bi pogubno ako bi nova vlast zadržala isti mehanizam partijskog zapošljavanja, samo sa drugačijim članskim kartama. Ili prosto preuzela kompletan mehanizam kao novi poslodavac.

Slična sudbina mogla bi da zadesi i SPS, koji je decenijama preživljavao političke potrese zahvaljujući sposobnosti da se prilagodi svakom novom centru moći. Da li je ovo kraj političke karijere Ivice Dačića ili još jedan početak njegovog pregrupisavanja, pokazaće vreme. Za sve ove godine Dačić i SPS pokazali su neverovatnu sposobnost opstanka. Sada su im se, međutim, gotovo istovremeno dogodila dva ozbiljna udarca: raskol sa Brankom Ružićem i ostanak izvan parlamenta, prvi put otkad SPS postoji.

Interesantan je i položaj radikala u ovoj situaciji. SNS jeste potekao iz njihovog krila, a poslednjih godina ponovo je sve češće posezao za nacionalističkim obrascima od kojih se nekada deklarativno udaljavao. Ipak, poraz naprednjaka ne znači automatski povratak birača Šešelju. Mnogo je važnije hoće li se otvoriti prostor za obnovu politike koja Srbiju ponovo drži zarobljenom u mitovima i sukobima iz prošlosti.

PROMENA ILI NOVI PLEN

Najveće iskušenje tek čeka pobednike. Studentska lista dobila je priliku da promeni državu, ali izborna pobeda sama po sebi ne govori kakva će ta promena biti. Ako se pod obnovom institucija podrazumeva smena svih ljudi koje je postavio SNS, onda se ne menja sistem nego samo njegova kadrovska postava. Ako se, međutim, podrazumeva uspostavljanje pravila koja važe za sve, nezavisno od političke pripadnosti, onda je reč o poslu koji ne može biti završen za nekoliko meseci.

Srbija ne mora da se gradi od nule. U njoj postoje stručni i profesionalni ljudi, sudije, tužioci, nastavnici, lekari, novinari i državni službenici koji nisu pristali da postanu deo partijskog aparata. Ali sistem mora da se obnovi, u mnogim slučajevima od nule. Potrebno je stručnjake i profesionalce osloboditi političke kontrole, vratiti institucijama nadležnosti i odgovornost, a javnim službama profesionalne standarde. Isto važi za medije: promena direktora ili vlasnika nije dovoljna ako se zadrže nepoštovanje pravila profesije, politički pritisci, netransparentno finansiranje i navika da se javni interes podređuje interesu vlasti.

Biće, naravno, zahteva za masovnim hapšenjima i otpuštanjima. Deo tih zahteva biće opravdan, jer bez odgovornosti nema ni pravde ni poverenja u institucije. Ali hapšenja se ne mogu unapred naručivati, niti se krivica može utvrđivati na osnovu stranačke knjižice. Za korupciju, zloupotrebu položaja, izbornu krađu ili nasilje moraju odgovarati oni za koje postoje dokazi, u postupcima koji neće zavisiti od političke volje nove vlasti. U suprotnom, današnji pobednici mogli bi sutra da postanu upravo ono protiv čega su se borili.

Onda na red neminovno dolaze „ćaciji“ – odnosno, svi oni uhljebi na izmišljenim poslovima u državnim i lokalnim organima, čija je jedina svrha bila obezbeđivanje sigurnih glasova na izborima i kreiranje lažne slike o liku i delu predsednika. Hoće li nova vlast pokušati da ih ukloni iz javnog života, oprostiti im zarad nacionalnog mira ili ih jednostavno preuzeti kao gotovu infrastrukturu poslušnosti? Pomirenje ne znači da svi moraju da misle isto, niti da se bilo kome uskraćuje pravo na politički stav. Ali ne može značiti ni da se zaboravljaju pretnje, nasilje, ucene i zloupotrebe samo zato što su počinioci politički korisni. Nije zadatak nove vlasti da proizvodi nove podobne ljude, nego da ukine potrebu za političkom podobnošću.

A šta je sa Evropskom Srbijom, čiji je izborni rezultat ostao daleko ispod očekivanja, čak i bez obzira na bespoštednu kampanju koja je vođena protiv nje i koja je ponekad izgledala žešće od one protiv vlasti? Moguće je da su se njeni birači u značajnoj meri preklopili sa biračima studentske liste, da su procenili kako je glas za studente najefikasniji način da se sruši vlast ili da nisu verovali da će zasebna proevropska opcija imati dovoljno snage. Ali iz toga ne sledi da je proevropska ideja nestala. Pravo pitanje je koliko je građana glasalo samo protiv Vučića, a koliko i za jasan evropski pravac Srbije. To će se videti tek kada nova vlast bude morala da donosi odluke koje nisu popularne, ali jesu neophodne.

Ne treba potceniti ni mogućnost da će bivši režim pokušati da razbije novu većinu. Ljudi sa novcem, poslovnim interesima i dugogodišnjim vezama u institucijama neće se lako odreći uticaja. Pokušaji da se pridobiju pojedini poslanici, izazovu podele ili oslabi poverenje u novu vlast bili bi sasvim očekivani. Ali ne treba unapred tvrditi da je kupovina poslanika izvesna, niti svaki budući sukob proglašavati dokazom zavere. Nova većina će pokazati svoju snagu upravo praktičnim odgovorom: može li da odoli pritiscima i političkoj korupciji?

STARA POLITIKA, NOVI LJUDI?

Na kraju, postoji i pitanje zbog kojeg će susedi Srbije, ali i Evropska unija, pažljivo pratiti šta će se dešavati u Beogradu. Hoće li se promeniti odnos prema Srebrenici, ratnim zločinima i nasleđu devedesetih? Hoće li prestati relativizacija zločina, glorifikovanje osuđenih ratnih zločinaca i politika koja sećanje na sopstvene žrtve koristi da bi potisnula tuđe? Hoće li se odnosi sa Crnom Gorom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom graditi na uvažavanju suvereniteta i stvarnoj saradnji, ili će se nastaviti stara praksa u kojoj se susedi tretiraju kao protivnici čim ne prihvate političke predstave zvaničnog Beograda? Da li će odnos prema Kosovu početi da uvažava stvarnost ili će ostati na nivou mita zarad „mirne kuće“?

Predizborne poruke dela studentskog pokreta ne daju dovoljno razloga da se unapred proglasi potpuni zaokret. Ali ne bi bilo pošteno ni na osnovu toga paušalno izjednačavati novu vlast sa starom. Politika Studentske liste moraće da se meri konkretnim odlukama, a ne poreklom pokreta ili očekivanjima njegovih najglasnijih pristalica. Najzad, bolna reforma zemlje zahteva i brojna otrežnjenja, silazak iz oblaka u realnost i promenu kalendara svakodnevice – sa onog koji broji 14. vek na onaj koji važi u 21.

Na isti način treba posmatrati i odnos prema Rusiji – od sankcija agresoru do sprečavanja daljeg nediplomatskog upliva Moskve u srpska politička pitanja – kao i za evropske integracije. Ako Srbija želi da postane deo evropskog političkog prostora, moraće da pokaže da evropski put nije samo izvor novca i investicija već i prihvatanje pravila i vrednosti koje taj put podrazumeva. Ako to iz bilo kog razloga ne želi, onda se postavlja pitanje – zbog čega je uopšte dolazilo do ovih promena.

Nije, dakle, najvažnije šta će se dogoditi sa Vučićem, njegovim saradnicima, partijom ili poslovnim krugovima koji su se uz nju razvili. Kao i kod drugih populista, logično je očekivati da će Vučić i posle šokantnog debakla i suočavanja sa prezirom velikog broja građana ponovo pokušati da stane na noge. Njegova politička istorija daje razloga za očekivanje da će vrebati priliku za povratak i osvetu. Država mora biti spremna na to, a odgovor novih vlasti mora se zasnivati na institucijama i zakonu, a ne na političkoj odmazdi.

Ono što je, bar sada, kudikamo važnije jeste hoće li država najzad prestati da bude njihovo vlasništvo. Hoće li institucije postati jače od pojedinaca, zakon važniji od političke volje, a javni interes bitniji od partijske koristi? Hoće li se promeniti način na koji se upravlja Srbijom ili će samo oni koji njome upravljaju promeniti imena i adrese?

Vučić je priznao poraz. Ali time nije priznao odgovornost za sve što je njegova vlast činila, niti je samim tim nestao sistem koji je izgradio. Izbori su otvorili vrata promeni; kroz njih tek treba proći. Ako nova vlast samo preuzme poluge moći i okrene ih u drugom smeru, Srbija će dobiti nove pobednike, ali ne i novu državu.

A to bi, posle svega, bio možda i najskuplji način da se pobedi.