Kako su Crnogorci postali „ustaše“ u Vučićevim medijima?

Piše: Jovan Vujošević (Beograđanin crnogorskih korena, unuk partizana Jovana Vujoševića Lole)

Kao rođeni Beograđanin, čovek koji je odrastao u Srbiji, a čiji su porodični koreni duboko vezani za Crnu Goru, osetio sam potrebu da se obratim široj javnosti povodom jedne sramne i zabrinjavajuće pojave kojoj smo svedočili poslednjih godina. Beograd je moj grad. Srbija je moja zemlja. Crna Gora je zemlja mojih predaka, moje porodice i mog porekla.

U meni nikada nije postojala nikakva suprotnost između ljubavi prema Beogradu, Srbiji i Crnoj Gori. Naprotiv, odrastao sam sa uverenjem da su to vrednosti koje se međusobno dopunjuju, a ne isključuju. Bio sam uvek ponosan kada sam nastupao kao ragbi reprezentativac braneći boje Srbije, a takođe i kada sam prvi put nakon osnivanja Crnogorske ragbi lige, gledao Crnogorsku reprezentaciju u čuo himnu Crne Gore.

Ipak, poslednjih godina, a naročito poslednjih meseci, kako je predizborna kampanja kulminirala, sa sve većim zaprepašćenjem posmatrao sam kako pojedini predstavnici bivše vlasti, televizijski komentatori, novinari i mediji bliski Srpskoj naprednoj stranci pokušavaju da stigmatizuju ljude crnogorskog porekla ili nacionalnog opredeljenja, koristeći jednu od najtežih istorijskih uvreda „ustaša“. Ovo za mene nije samo pitanje nacionalnog dostojanstva. Ovo je pitanje istorijske istine, elementarnog morala i poštovanja prema ljudima koji su svoje živote položili u borbi protiv fašizma. Među njima je bilo mnogo Crnogoraca. Među njima su bili i saborci moga đeda. Zato osećam obavezu da o tome javno govorim.

Brajana Brkovića tabloidi godinama predstavljaju kao „unuka crnogorskog ustaše“. List Alo je 14. jula 2021. objavio naslov „Crnogorske ustaše rade za Đilasa“, dok su Večernje novosti u aprilu 2025. ponavljale slične kvalifikacije. Radivoje Jovović je u jednom medijskom naslovu označen kao „osvedočeni ustaša“.

Protiv doktora Ilije Srdanovića vođena je kampanja u kojoj je njegovo crnogorsko nacionalno poreklo predstavljano kao politički problem, dok je Dragan J. Vučićević u tekstu usmerenom protiv njega koristio izraz „crnogorske ustaše“, govoreći o Slavku Peroviću. Ana Brnabić je javno koristila izraz „ustaški blokaderi“, pominjući u istom političkom kontekstu Brajana Brkovića.

U emisiji Otvoreno sa Anđusom na TV Arena Sport, Dejan Anđus je u više navrata nazvao književnika i dramaturga Boža Koprivicu „crnogorskim ustašom“. Posebno zabrinjava izjava istoričara Aleksandra Rakovića, koji je 2019. godine, u prisustvu tadašnjeg episkopa Joanikija, govorio o 100.000 crnogorskih separatista naspram 7,5 miliona drugih, uz poruku da će doći prilika da se sa njima razgovara „kako im dolikuje“.

Znaju li ljudi koji olako upotrebljavaju takve reči kako su ginuli Crnogorci koji su se borili protiv ustaškog pokreta? Znaju li za Kupres 1942, za Jelicu Mašković, Špira Mugošu i Đura Petrovića? Za doktora Mila Boškovića, koji je prkosio Dinku Šakiću u Jasenovcu?

Pesma zloglasne ustaške Crne legije, Evo zore, evo dana počinje stihovima:

„Oj Kupreško ravno poljče,

Što pozoba Crnogorce,

Od tisuću i pedeset,

Vratilo se samo deset…“

Zašto baš Crnogorce? Zato što su se u avgustu 1942. godine borci Četvrte crnogorske proleterske brigade, zajedno sa drugim partizanskim jedinicama, žestoko borili na Kupresu protiv snaga NDH, predvođenim zloglasnom ustaškom Crnom legijom. Hiljadama kilometara daleko od svojih kuća, porodica i rodnog kraja, borili su se za oslobođenje porobljene Jugoslavije, za bolje sutra.

Jelica Mašković Jeja, imala je svega osamnaest godina. Teško ranjena tokom borbi na Kupresu, nije dozvolila bolničarki Ikoniji Radović da rizikuje život pokušavajući da je izvuče sa bojišta. Prema sačuvanim svedočenjima, da ne bi pala živa u ruke ustašama, aktivirala je bombu i hrabro poginula. Proglašena je za narodnog heroja Jugoslavije.

Špiro Mugoša, rođeni Podgoričanin i zamenik komandanta Četvrte crnogorske proleterske brigade, poginuo je u borbama za Kupres, pružajući otpor sa saborcima u opkoljenoj kući, boreći se do poslednjeg metka. Proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije. Đuro Petrović, puškomitraljezac iz LJubotinja, u jurišu na Kupres, kosio je ustaške zveri, prema zapisu Četvrte proleterske brigade, sve dok i sam nije smrtno pogođen. Proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije.

Doktor Milo Bošković, rođen u Gornjim Brčelima kod Bara, bio je lekar, revolucionar i antifašista. Tokom okupacije ilegalno je delovao u Beogradu, a potom u Zagrebu. Ustaše su ga uhapsile i odvele u koncentracioni logor Jasenovac. Dana 21. septembra 1944. godine izveden je na pogubljenje pred komandanta logora Dinka Šakića. Prema svedočenjima, protestovao je protiv načina izvršenja smrtne kazne rečima:

„Ja sam sin Crne Gore, i protestujem protiv ovakvog sramnog načina izvršenja smrtne osude. Kod nas se ljudi ubijaju iz puške.“

Kada je Šakić odlučio da ga ubije metkom, Milo Bošković je odbio da okrene leđa i da mu preko očiju stave povez. Želeo je da dželata pogleda pravo u oči. Milo Bošković proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije.

Za mene je ova tema i duboko lična. Moj đed, Jovan Vujošević Lola, čije ime sa ponosom nosim, bio je partizan i antifašista. Među njegovim zapisima sačuvano je svedočanstvo o pogibiji njegovog najboljeg druga, Đorđije Đola Vučekovića, u borbama na reci Prači, u Bosni, 1942. godine. Bili su to mladi crnogorski partizani, daleko od svojih domova, u borbi protiv okupatora i ustaša. Prema porodičnom sećanju, ove borbe bile su protiv zloglasne ustaške Crne legije, koja je delovala u istočnoj Bosni. U svom zapisu moj đed piše:

„Bliže Prači, kao da je na obali rođene Zete, razvijena je još jedna proleterska zastava: pao je i moj nerazdvojni drug Đole.“

Đole je bio ranjen. Pokušao je da priđe saborcu Nikoli, ali ga je pokosio mitraljeski rafal. Samo desetak metara delilo ga je od mogućeg spasa. Moj đed se prisetio reči koje mu je Đole ranije govorio u selu Jamićima:

„Ako se mora ginuti, onda mi se više sviđa smrt od metka!“

Đole je imao svega 24 godine. NJegov saborac Dragiša Dragović takođe je poginuo. Obojica su bili Danilovgrađani, borci čete „Bijeli Pavle“, a potom Treće čete, Drugog Crnogorskog bataljona Prve proleterske udarne brigade u kojoj je sa njima bio i kum moga đeda, čuveni advokat i borac za ljudska prava Jovan Joro Barović, otac advokata Nikole Barovića. Moj đed je to sećanje završio rečima:

„Na položaju su ostale dvije razvijene proleterske zastave, crvene od krvi Đola Vučekovića i Dragiše Dragovića.“

Tako je moj đed opisao smrt svog najboljeg prijatelja. To nije politička parola niti televizijska predstava. To je svedočanstvo čoveka, koji je sve vreme rata vodio dnevnik, preživeo rat, i u toj borbi izgubio drugove, sestru i oca, čoveka koji je znao koliko košta sloboda.

Niko nema obavezu da se slaže sa političkim stavovima Brajana Brkovića, Radivoja Jovovića, Ilije Srdanovića ili Boža Koprivice. Ali jedno je kritikovati nečije stavove, a sasvim drugo nazivati ga „ustašom“ i koristiti njegovo crnogorsko poreklo kao razlog za diskreditaciju. To nije patriotizam niti odbrana srpskog naroda. To je nacionalna stigmatizacija i zloupotreba istorije.

Želja mi je bila i da podsetim na Jelicu Mašković, Špira Mugošu, Đura Petrovića, doktora Mila Boškovića, kao i na hiljade drugih ljudi svih naroda bivše Jugoslavije koji su položili živote za slobodu u borbi protiv fašista i nacista.

SF-SN!