Veliki ego, kratak fitilj

Davno je to bilo kada je kuća u Momišićima, zidana iz tri dela – za dva brata i sestru – bila puna čeljadi. Većina onih koji su je zidali nisu više među živima; kao, na žalost, i neki od onih koji su tu trebalo da žive kao naslednici. Život je nepredvidiv, i uzalud planovi. Kada bi podgorički Čepurci ili beogradsko Novo groblje, svejedno, mogli da govore, čuli bi se samo neostvareni planovi i neispunjene želje.

Tada, kada je ta kuća bila puna čeljadi, posebna je povlastica bila odluka naše babe da nama, najmlađima - bilo nas je sedmoro - priča nešto iz porodične ili crnogorske istorije. Ne bih danas smeo da se zakunem da je u tim pričama baš sve bilo po istorijskim knjigama, ali smo imali svoje superheroje, mitska bića i neverovatne obrte – a to je našim načuljenim ušima, širom otvorenim očima, a neretko i širom otvorenim ustima, bilo dovoljno.

U tim babinim pričama, mesta za šalu nije bilo. Razumećete onda zašto šale neće biti ni u ovom tekstu, kog čitate baš na dan šale. Naopakost je, pored vizuelno veoma izraženog organa čula mirisa, u našoj porodici jedna od najznačajnijih karakteristika.

Manje atraktivni delovi, ono šta nam uzrast nije dao tada da pravilno prepoznamo, bile su babine rečenice provučene kao usput kroz te priče, kao poduka ili neko uputstvo za život. Svaki je predak i svako stradalništvo u toj laičkoj psihološkoj kompoziciji imao svoje mesto, i mogao da posluži kao teg, da ono šta je baba poklonila unučićima kao životnu mudrost, ostane upamćeno. A jedno ključno mesto se ponavljalo iznova i iznova.

„Mi smo Crnogorci“, otprilike je to zvučalo tako, „mali narod, visočiji od drugih, veći i od sebe samih, ali kad zborimo o sebi, nijesmo manji od divova“. Neće mi čitalac zameriti ako citat nije „u slovo“, jer sam ja sada stariji nego baba kada je to pričala; baba je, najzad, bila neobrazovana žena, a ja, ako sam šta naučio, to je da lepo napišem i najružnije stvari. 

Decenijama kasnije, posle mnogo pročitanih knjiga, još više upoznatih ljudi (i neljudi), sklon da uvek i o svemu razmišljam, spoznao sam koliku nam je istinu ta kruta, životom izranjavana, stroga i po dečijim merilima sebična žena, prenela. Da, mi Crnogorci smo mali narod. To je činjenica, koju doduše nerado priznajemo. Ali naš ego je imperija, i nemamo problem da se time podičimo.

I ono šta je možda još gore: istorijski ponos nam je postao zamena za savremenu odgovornost. Crna Gora ima veliku istoriju, ali njeni stanovnici često premali kapacitet za samokritiku.

Doista, naš herojski narativ je u stalnom konfliktu sa svakodnevicom. U epskoj tradiciji karakterišu nas junaštvo, čast, prkos. U realnosti - kupljene diplome, zapošljavanje preko veze, partijsko i bratstveničko „završavanje“ sudskih procesa, sujeta na svakom koraku...

Kod nas „niko“ nije prosečan. Većina sebe doživljava kao posebne. Genijalne. Stručnjake. Talentovane za ono čime se bave. Prečesto potcenjene. Malo ko priznaje grešku. Kao proizvod neuvažene ili nedovoljno uvažene posebnosti, nastala je pizma. A pizme u nekim slučajevima traju generacijama. To se pamti i papagajski ponavlja, često u prepričavanju „dosoli“, a uobičajeno traži podrška. I to se sve apsolutno isto manifestuje, bez obzira kako se ko nacionalno ili verski izjašnjava. Dobro, neki na to dodaju i stalnu ugroženost, tek iz potrebe da se i po tome razlikuju od ostatka sveta.

Posebnost Crnogoraca se nekada odslikavala kroz ordenje, zadobijene rane i činove. U ova moderna vremena, međutim, kroz školske diplome. I „Luče“. Ali, dok su ordeni, rane i činovi sticani krvlju i znojem, najčešće na bojnom polju i u za nas posve neravnopravnim uslovima, diplome - bar one visokoškolske – danas se stiču „za šaku eura“. Vrlo ravnopravno, jer za visokoškolske ustanove koje ih izdaju, u naučnom i ozbiljno obrazovnom svetu jednako niko nije čuo. 

Kupljene diplome tako postaju simbol lažnog dostojanstva; titule se dobijaju bez (dovoljno) znanja, a funkcije bez kompetencija. Da budem pošten prema istoriji, imali smo mi i ranije onu „više vrijedi krštenica sa Čeva, nego li diploma iz Beča“. Ali, ako za XIX vek može da se nađe opravdanje, makar zbog epske prošlosti, u XXI – sa institucijama, EU standardima, internetom, statistikama - ne sme ni da se događa, a kamo li da se pravda, da više vredi diploma iz (nekog) Travnika, nego ona iz Beča.

Ordenje, rane i činovi su oduvek proizvodili i zavist. Kroz istoriju, međutim, ona je stimulisala na takmičenje. Ponekad pogrešno, najčešće nepotrebno junačenje, rizikovanje i žrtvovanje, da bi se, ako ne kroz zlaćani simbol na ramenu ili reveru, ono opisalo bar u pesmi. Ili nakićenoj priči moje, i svake druge crnogorske babe. Danas, zavist dominantno stimuliše na mržnju. Kod nas se - u ova doba kada su stare vrednosti namerno, nemarom ili nepažnjom srušene, a nove ili nisu ili bolje da nisu uspostavljene - mržnja prečesto neguje pažljivije nego obrazovanje.

Mržnjama pomaže nasilni temperament. Naprasitost, impulsivnost. Mi ga često ublaženo zovemo „kratak fitilj“. Kao da je to nešto simpatično, slatka karakterna odlika divnog slobodarskog plemena s mesta gde se spajaju planine i more. A nije.

To je razlog zbog kog se porodice raspadaju, kumstva i prijateljstva uništavaju; što ima toliko porodičnog nasilja; zato bizarna prepirka oko gluposti zna da se pretvori u tragediju; zbog toga učešće u saobraćaju postaje izazov i dokazivanje muškosti i junaštva, a često se okonča kao bojno polje. Pokušaji da se problemi rešavaju vikom, agresijom, kočoperenjem – i javni diskurs pretvaraju u drumsku kafanu, punu galame, a bez sadržaja.

A s ovim je direktno povezano i ono naše „ko je veći Crnogorac“. Lokalno takmičenje u ljubavi prema domovini i poreklu. I kao antipod, anahronizam koji (kao) ne poznaje razliku između naroda i nacije, ono „ko je veći Srbin“. Lokalno takmičenje u ljubavi prema drugoj državi, „matici“ koja nikad to nije mogla da bude. Pa rezultat sudara te dve „veličine“ - pitanje ko je veći „izdajnik“, iako to zakon jasno definiše. Identitet smo pretvorili u nadmetanje i razmetanje, a karakter ostavili bez konkurencije.

No, sve to „paunisanje“ ne prati odgovornost. Zamerićemo lako drugome i za rečeno i učinjeno, i za nerečeno i neučinjeno, ako smatramo da je moralo biti. Ali, sebe same ne gledamo kroz istu prizmu, za sebe i svoje imamo niz opravdanja, a znamo i da se naljutimo ako drugi ta opravdanja ne razumeju. Kao šlag na tortu idu infantilna durenja i objašnjavanja, kada ne dobijemo očekivano razumevanje.

Svestan sam da je za mnogo toga potrebna hrabrost, ali onda ne mogu da se ne zapitam – da li smo mi zaista tako hrabar narod, kako volimo da ispevamo uz gusle? Imamo, recimo, i dalje dva suštinski nerazjašnjena masovna ubistva na Cetinju, dve otvorene rane koje potiskujemo, zašto? Zato što bi, možda, suočavanje sa svime onime što je na svoj način doprinelo tim tragedijama, označilo neke ljude - koji su možda nekome rođaci ili prijatelji - kao odgovorne, kao nesposobne, kao nedovoljno školovane? Jer se plašimo da se setimo sopstvenog udela – onog kolektivnog „kratak fitilj“, one porodične i kumovske slepe lojalnosti, one sujete koja nam ne dozvoljava da kažemo: „Pogrešili smo. Sistem je omanuo. I mi smo omanuli”.

Cetinjski masakri su svakako najradikalniji primeri. Imamo na desetine manjih, kada se ne reaguje na očigledna kršenja zakona, ugrožavanje države ili drugih ljudi, kada se opravdava ili minimalizuje nečija činidba, kada pokazujemo „razumevanje“... Zbog porodičnih, partijskih, prijateljskih razloga, svejedno. Ni junaštva u tome, a bogami, ni čojstva.

A ni humora u ovom prvoaprilskom tekstu. Jer nije šala što se još osećamo velikim. Šala – gorka do suza – jeste što tu „veličinu“ koristimo kao dozvolu da budemo mali u svemu što stvarno traži hrabrost: u suočavanju sa greškama, u priznanju poraza, u odgovornosti prema živima. Možda je vreme da prestanemo da se krijemo iza epskih priča i da konačno počnemo da pišemo svoju – ovu, savremenu, neugodnu, ali istinitu. Samo tako nećemo više morati da lažemo sebe da smo veliki.