Front protiv zabluda

Postoji jedna vrsta političkog optimizma, koja se u Srbiji javlja ciklično, gotovo sezonski - kao alergija. Uvek uoči izbora, ili u trenucima kada se učini da je vlast načeta i sklona padu, pojavi se ideja o “konačnom okupljanju”, o frontu koji će stvari prelomiti.

Ovih dana, taj optimizam se deli na dva kraka: jedan njegov deo definisan je sintagmom “studenti pobeđuju”; onaj drugi, brojčano ipak nezanemarljiv, nosi jasan evropski prefiks. Većinski deo optimizma hrane nervozne, nasilne i često vidljivo nesuvisle reakcije vlasti. Onaj manjinski – konačno buđenje Brisela i poruke da je Evropa sve manje spremna da plaća i toleriše ljubavisanje Beograda sa Moskvom.

Najava formiranja proevropskog bloka (Pokret slobodnih građana, Stranka slobode i pravde i Srce, uz diskretno pominjanje još nekoliko drugih aktera) deluje kao vest koja bi, u nekoj uređenijoj političkoj geografiji, imala posebnu težinu. I ovde je ima, ali iz drugačijih razloga: ne zato što obećava pobedu, već zato što najzad izvodi na čistinu i političare, i njihove birače.

Sa, makar nevoljno i na silu, formulisanim proevropskim blokom, iz ruku režima izbija se poslednji adut koketiranja sa EU. Jer ovaj režim, jednostavno, nikada nije bio iskreno proevropski – osim deklarativno i evropskim parama motivisano.

Time se i desne i rusofilske stranke - ovde mahom svedene na satelite vlasti - potiskuju na marginu, zajedno sa svojim ucenjivačkim kapacitetom.

Konačno, još nedefinisana studentska lista gura se ka - po logici stvari prirodnoj, ali do sada izbegavanoj - saradnji sa tim blokom.

U istom vremenskom prozoru stiže i dijagnoza Marte Kos: “Srbija je veoma polarizovana”. Ta ocena je tačna, ali kasni. Ne samo zato što ovo stanje nije od juče, već i zato što je polarizacija ovde dugo bila potisnuta, razvodnjena i maskirana lažnim konsenzusom. Posle svega što se dešavalo - od ratova, sankcija, razaranja i masovnih tragedija - društvo je tek sada stiglo do nečega što liči na podelu.

I to, ne “pola–pola”, kako sama reč sugeriše, već je odnos u toj podeli mnogo neprijatniji za priznavanje: tri prema jedan.

Ta tri dela nisu nužno organizovana, niti su uvek politički artikulisana, ali dele dovoljno zajedničkih tačaka: toleranciju prema negiranju zločina, sklonost ka mitologizaciji prošlosti, otvorenu ili prikrivenu fascinaciju Moskvom, duboko nepoverenje prema Zapadu (uz istovremenu zavisnost od eura i dolara), kao i trajnu potrebu da se sopstveni neuspeh objasni globalnom zaverom protiv “malog, ali prkosnog” naroda.

Ona preostala četvrtina - ako je uopšte ima u tom obimu - predstavlja jedinu stvarnu polarizaciju. Ne zato što je homogena, već zato što postavlja granice: šta jeste, a šta nije prihvatljivo. I što sve manje pristaje na kompromise koji su se, u prethodnih 35 godina, redovno prodavali kao “realpolitika”.

U tom smislu, formiranje proevropskog fronta nije pitanje taktike, već elementarne političke higijene. Ako već postoji društvena podela, onda je bolje da bude jasna nego da se razliva u beskonačne nijanse „i–i” politike, u kojoj svi na kraju govore isto, samo različitim tonom. I čiji rezultat, na koncu, bude tragičan po srpsko društvo i budućnost.

Problem je, međutim, što se u Srbiji ta jasnoća ne doživljava kao vrlina, već kao sumnjivost i osnov za klevete. Proevropske stranke se optužuju za “kontrolisanu opoziciju”, dok se desni akteri - iako ideološki gotovo identični vlasti - retko kada podvrgavaju istoj sumnji. Naprotiv, njihovo učešće u političkom životu, uključujući i izbore, tretira se kao prirodno stanje stvari.

To govori više o biračkom telu nego o samim strankama.

Jer, ako je najveći greh izaći na izbore i pokušati da se politika predstavi kroz institucije, onda problem nije u “kontroli”, već u dubokom nerazumevanju šta politika uopšte jeste.

Otuda i paradoks, koji se poslednjih meseci sve jasnije ocrtava. Deo društva koji sebe vidi kao opozicioni, zapravo deli gotovo sve ključne stavove sa onim protiv čega se nominalno bori. Razlika je često samo u tome ko trenutno drži vlast, i ko je još nije dobio.

Lista tih podudarnosti nije kratka - od odnosa prema ratovima devedesetih, preko pitanja Kosova, do percepcije Zapada i Rusije - i nije posledica taktičkog prilagođavanja, već iskrenog uverenja. To je, dakle, ideološka konstanta, a ne politička maska.

U takvom ambijentu, pitanje izbora prestaje da bude tehničko i postaje gotovo psihološko. Hoće li ih biti uskoro? Kada o nečemu odlučuje ličnost poput Aleksandra Vučića, svako predviđanje je nezahvalno. U ovom momentu, bliži logici odgovor bi bio – “verovatno ne”. I to, ne zato što za izbore ne postoje formalni razlozi, već zato što ne postoje racionalni motivi onoga ko o tome odlučuje.

Zašto bi vlast sama sebi skraćivala mandat u trenutku kada više nema realan pritisak koji bi je na to naterao? Zašto bi rizikovala proces koji ne može u potpunosti da kontroliše? Zašto bi pokušavala da zada odlučujući udarac političkim protivnicima, kada izgleda da i u sopstvenim redovima ima oponente – makar samo na lokalnom nivou i skrivene?

Ovo posebno treba gledati u kontekstu projekata poput “Expo 2027”, koji već sada funkcionišu kao svojevrsni političko-ekonomski amortizer, prostor u kojem se vreme meri drugačije, a odgovornost razvodnjava.

U međuvremenu, društvena energija koja je postojala pre godinu i po dana očigledno slabi. Jer, ideja o “nestanku straha” lepo zvuči, ali empirija je neumoljiva: umor je jači od entuzijazma.

Protesti bez rezultata troše učesnike, a strategije koje se svode na simboličke akcije - šetnje, parole, povremene blokade, nalepnice - teško mogu da proizvedu politički efekat koji bi promenio odnos snaga.

Najavljeni protest na Slaviji biće prvi ozbiljniji test te energije - da li je nepovratno iscrpljena ili samo privremeno potisnuta.

Studentski pokret, koji je u jednom trenutku delovao kao potencijalni katalizator promena, danas se suočava sa klasičnim problemima: heterogenošću sastava (dakle, političkih orijentacija i želja), nedostatkom jasne strukture, propuštenim prilikama, odsustvom legitimnog pregovaračkog lica i, možda najvažnije, ambivalentnim odnosom prema ostatku opozicije. Odbijanje saradnje ili insistiranje da svi bespogovorno stanu uz “studentsku listu” može zvučati principijelno, ali u praksi često proizvodi suprotan efekat - fragmentaciju koja najviše odgovara onome protiv koga je usmerena.

U tom smislu, vlast nema razloga za žurbu. Naprotiv. Vreme radi za nju. Leto donosi rasipanje energije, jesen vraća svakodnevne brige, zima zatvara krug u kome se politika ponovo svodi na preživljavanje. U takvom ciklusu, izbori postaju samo još jedan datum, a ne prelomni događaj.

A kada se jednom i raspišu, pitanje neće biti samo ko će pobediti, već ko uopšte nudi suštinski drugačiju politiku. Jer, nije dovoljno biti protiv vlasti. To je tek početna pozicija.

Prava linija razdvajanja ide mnogo dublje: između onih koji su spremni da raskinu sa matricom koja je ovu zemlju ne jednom skupo koštala — i onih koji bi, uz minimalne korekcije, tu istu matricu rado ponovili.

Sve ostalo je samo varijacija na istu temu — onu kojom je Srbija već više puta razbijala glavu o isti zid.